BIBLIOTEKARSTVO VELIKE BRITANIJE (doc document) download at fliiby.com

"BIBLIOTEKARSTVO VELIKE BRITANIJE Na teritoriji zapadne Evrope pre dolaska Rimljana pisanje nije bilo poznato tako da je latinski alfabet prvo i jedino pismo evropskih naroda, a latinski jezik je u tim zemljama postao zvaničan jezik posle ulaska rimskih legija. Dokazi o postojanju biblioteka iz tog perioda vezuju se isključivo za Rim i zemlje Istočnog carstva: Grčku, Malu Aziju i Egipat, gde su one postojale i pre rimskog osvajanja. Tek sa prihvatanjem hrišćanstva, padom Zapadnog Rimskog carstva 476. godine i osnivanjem manastira počela je da se razvija prepisivačka delatnost u zapadnim evropskim zemljama. Dok je u antičkom periodu knjiga predstavljala sredstvo za prenos naučnih informacija i književnih tekstova, početkom srednjeg veka ona sve više postaje magijski objekat. Prepisivanje, proizvodnja i korišćenje knjige vezuju se za manastire i verske škole. Prepisivanjem knjiga po manastirskim skriptorijumima tokom ranog srednjeg veka razvile su se različite varijante latinice, koje su dobile nazive prema terirotijama na kojima su nastale. Tako je iz rimske kurzivne minuskule u Španiji nastalo vizigotsko pismo, u severnoj Italiji longobardsko, u južnoj Italiji beneventana, u Francuskoj merovinško pismo, dok se na britanskim ostrvima razvilo irsko-anglosaksonsko ili insularno pismo. Ono se nije kao druga pisma razvilo iz latinskog kurziva, nego od drugog latinskog pisma – poluuncijale, širokog i oblog pisma koje su Irci, malo po malo prilagodili svojim potrebama stvorivši uglastu minuskulu, jedno od najlepših pisama srednjeg veka.1 Značajnu ulogu u osnivanju biblioteka, u tom periodu, imali si irski monasi, koji su bili poznati kao odlični prepisivači starih rukopisa. Iako se Irska nalazila Aveoma daleko od središta antičke kulture i mada nikada nije potpala pod vlast Rimljana, ipak je to ostrvo početkom srednjeg veka postalo stecište klasične obrazovanosti više nego i jedna druga zemlja. Udaljena od kontinenta bila je pošteđena rušilačke najezde nomadskih i divljih plemena, pa je mogla u miru da razvija svoju kulturu, koja je predstavljala mešavinu antičke kulture i starosedelačke keltske tradicije. Irci su hrišćanstvo primili već u V veku. Zasluge za ovako rano prihvatanje hrišćanstva prepisuju se svetom Patriku, misionaru koji je u Irsku došao iz Galije. Smatra se da su u narednom periodu na teritoriji Irske i Škotske osnovani mnogi manastiri koji su uništeni tokom vikinških osvajanja u IX i X veku.2 Krajem VI veka irski misionari počeli su prelaziti na evropski kontinet, gde su osnivali svoje manastire i manastirske biblioteke. U Engleskoj se takođe osetio veliki uticaj irskih misionara, koji su svoje misionarske pohode započeli upravo na britanskom ostrvu, a najznačajnija biblioteka u drugoj polovini VIII veka u Engleskoj je bila biblioteka pri katedrali u Jorku, koja je zajedno sa brojnim manastirima i manastirskim bibliotekama uništena oko 800. godine prilikom napada Danaca. Posle dolaska Normana, sredinom IX veka u Engleskoj se osnivaju biblioteke u Kenterberiju i u manastiru Sveti Albana. Biblioteku u Kenterberiju osnovali su Teodor od Tarsusa (Theodore of Tarsus), kenterberijski nadbiskup i Hadrijan (Hadrian), opat crkve Svetog Petra i Pavla. Obojca su bibli grčki sholastičari pa se u sastavu ove biblioteke nalazio veliki broj grčkih dela. Od tog perioda veliki broj 1 2 Povijest knjige / Aleksandar Stipčević. – Zagreb, 1985. – str. 145. Povijest knjige / Svend Dahl. – Zagreb, 1979. – str. 27. 1 manastira osnovan je na jugu Engleske i pretpostavlja se da je svaki imao i biblioteku. Knjige koje se po manastirima pišu i prepisuju imaju verski, najčešće liturgijski sadržaj. Do nje je za običnog čoveka u srednjevekovnoj Evropi bilo gotovo nemoguće doći. Bila je dostupna samo uskom krugu ljudi, a pravila za njeno korišćenje su bila veoma stroga. Zato se za srednji vek može reći da je period opadanja i gubljenja ideje javnog bibliotekarstva. Mada ima i autora, kao što je Tomas Keli (Thomas Kelly, rođ. 1909.), najpoznatiji istoričar britanskog javnog bibliotekarstva, koji u svojoj knjizi Early Public Libraries, manastirske biblioteke smatra ne samo duhovnim centrima, već i središtima pismenosti, naučnog i umetničkog stvaralaštva.3 Jezik na kom su pisani rukopisi, u Engleskoj, nije bio standardizovan. Pisari po manastirima su pisali na svom dijalektu, tako je monah sa severa Engleske pisao potpuno drugačije od monaha sa juga zemlje. Jedna stvar je u to vreme ipak bila standardizovana: upotreba velikih i malih slova. Anglosaksonski rukopisi bili su pisani malim slovima, dok su velika slova bila rezervisana za ‚‚značajne‚‚ reči. Bile su to svete reče, one koje se odnose na Boga ili Bibliju. Rukopisi su bili dobro koje je bilo u posedu male grupe ljudi. Većina ljudi nije umela ni da čita ni da piše.4 Od XII veka razvija se nov način proizvodnje. Sve više napreduju zanatstvo i trgovina, a pojavljuje se i nov društveni stalež koji se naseljava u gradovima. Pored sveštenstva koje je do tada bilo jedini nosilac kulture, javljaju se i plemstvo i građanska klasa. S razvojem gradova otvaraju se u Evropi gradske škole, a vrlo brzo se formiraju i razvijaju i čuveni univerziteti srednjeg veka. Prvi univerzitet otvoren je u Bolonji oko 1100. godine, zatim univerzitet Sorbona u Parizu oko 1150. godine, u XII veku je osnovan i univerzitet u Oksfordu, a 1230. godine i univerzitet u Kembridžu. Manastirske biblioteke polako su propadale i bivale sve zapuštenije, a zbirke knjiga sve češće prekrivene prašinom. O propadanju duhovne kulture po manastirima pisao je u svom delu Philobiblion engleski biskup Ričard de Buri (Richard de Bury)5. Ovo delo pre svega predstavlja himnu i pohvalu knjizi, ali u njoj Buri objašnjava i kako je do knjige dolazio, ali i otvoreno prekorava one koji prema knjizi nemaju poštovanja. Mada je propadanje manastirskih biblioteka bilo prisutno i u Engleskoj, one su postojale sve do pokreta reformacije. Osnivanjem univerziteta, u ranom srednjem veku u Engleskoj, formiraju se i univerzitatske biblioteke. Biblioteka srednjevekovnog koledža bila je mala i razvijala se veoma sporo. Prva takva biblioteka bila je osnovana u Oksfordu još u XIV veku. Tadašnja biblioteka sastojala se samo od jedne prostorije koju je podigao biskup Kabham 1320. godine. Međutim, ova prva biblioteka jedva je opstajala, jer je sve do 1410. godine vođen spor s vlasnikom zemljišta na kom je izgrađena. U period od 1435. do 1447. godine Biblioteka doživljava preporod kada joj vojvoda Hamfri od Glostera poklanja kolekciju rukopisa, 3 4 Javne biblioteke i javno znanje / Željko Vučković. – Novi Sad, 2003. – str. 70. http://www.bos.org.yu/cepit/evolucija/html/10/rukopis_internet.htm#_ftn1 5 Ričard de Buri (Rishard de Bury) živeo je od 1287. do 1345. godine. Bio je u velikoj milosti kralja Edvarda III , čiji je bio i učitelj. Bio je na visokim crkvenim i državnim položajima. Vrlo rano osetio je veliku stras prema knjizi. Postavši kraljev kancelar putovao je po Evropi gde su mu se pružile mnoge prilike da zadovolji svoje sakupljačke sklonosti, a Pariz, koji je bio prebogat knjigama, učinio mu se rajem zemaljskim. Sam je pričao kako je njegova bibliomanija nadaleko poznata kao i činjenicu da je više cenio neki stari, vredan rukopis nego novac. 2 knjiga i izvesnu sumu novca. Dobijenim novcem čelnici Univerziteta su u dogovoru s vojvodom počeli izgradnju nove zgrade za potrebe biblioteke. Cela zgrada je dovršena nekoliko godina posle smrti vojvode Hamfrija. Početkom 1550. godine Biblioteka ponovo nije radila zbog oskudice u novcu i verskih sukoba u Engleskoj. Te godine su je opljačkali izaslanici Edvarda VI. Knjige ove biblioteke bile su rasturene, a police i klupe prodate. 6 Biblioteka Univerziteta u Kembridžu, jedna je od biblioteka, osnovana u srednjem veku koja se na sličan način razvijala kao i ostele univerzitetske biblioteke tog perioda. Godine 1424. imala je samo 122 jedinice u svom sastavu, ali je taj broj postepeno rastao kupovinom, prepisivanjem, kao i donacijama i poklonom. Iste godine (1550.) kada je sa radom prestala biblioteka u Oksfordu, na licitaciji je prodata zgrada i oprema Gildhol biblioteke (Guildhall Library) u Londonu. Ova biblioteka je osnovana 1425. godine, a nastala je i izdržavana je na osnovu zaveštanja. Biblioteka je pretežno sadržala teološku literaturu i nije imala ograničenja vezana za korisnike. Zbog toga ju je Tomas Keli smatrao najstarijom javnom bibliotekom u Britaniji. Razlog zbog kog je zatvorena bio je nedostatak novca. Ona nikada nije imala finansijsu pomoć lokalne zajednice koja će biti uslov za otvaranje, rad i razvoj javnih biblioteka od 1850. godine.7 Izum štamparske prese doveo je do značajnih promena u engleskom 8 jeziku . Prvim engleskim štamparem smatra se Vilijam Kakston (William Caxton)9. Tokom života odštampao je više od 100 knjiga od kojih je najpoznatija knjiga "Kanterberijskih priča"10 engleskog pesnika Džefrija Čosera. Kad je Kakston počeo da se bavi štampom u 15. veku, suočio se sa činjenicom da još uvek ne postoji standardna forma engleskog jezika. Latinski je korišćen kao jezik nauke, ali je i ovo polje polako preuzimao engleski jezik. To je bio kraj srednjoengleskog doba. Kakstonova želja za standardizacijom 6 Univerzitetska biblioteka Bodleana u Oksfordu / Aleksandra Krekić // Bibliotekar (Beograd). – 1 (1970), str. 56-65. 7 Ka filozofiji bibliotekarstva / Gordana Stokić. – Pančevo, 2002. – str. 104. 8 Gutenberg se smatra pronalazačem štamparske prese. Ključne godine za njegov izum bile su od 1450. do 1455. godine, u tom periodu uspeo je da reši sve probleme na koje je u istrživanjima nailazio. Nov način štampanja bilo je štampanje pojedinačnim pokretnim slovima. Godine 1455. u Majncu štampana je Guteenbergova Biblija u 42 retka. 9 Vilijam Kakston (William Caxton) je rođen oko 1422. godine u Kentu, a izmeđz 1444. i 1449. godine odlazi u Bridž (Bruges). Bridž je tada bio bogat trgovački grad u Belgiji. Negde u to vreme počeo je da prevodi "The Recueyell of the Historyes of Troye" sa francuskog na engleski. Od 1471.do 1472. živeo je u Kelnu, gde je izučio štamparski zanat. Iste godine se vraća u Briž i konstruiše svoju štamparsku presu. Na ovoj presi je i štampana prva knjiga u Engleskoj. (Hellinga 1999: 65-68). Krajem 1475. ili početkom 1476. vratio se u Englesku u Vestminster, gde je i nastavio da se bavi štampom. Samo godinu dana kasnije štampana je i prva knjiga na engleskom tlu. Kakston je bio vrlo cenjen zbog pažljivog uređivanja izdanja i prevoda. Pošto je znao strane jezike (danski, francuski, latinski), sam je preveo mnoga dela. Tokom svog života preveo je preko stotinu knjiga. Umro je 1492. godine. www.bbc.co.uk/history/historic_figures/caxton_william.shtml - 23k 10 Čoser je "Kanterberijske priče" napisao u period od 1387. do 1400. godine, a Britanska biblioteka je postavila prva dva izdanja ove knjige na internet oktobra 2003. godine. Zbirka 24 priče iz XIV veka postavljena je na Čoserov sajt na godišnjicu pesnikove smrti. Džefri Čoser umro je 25. oktobra 1400. "Kanterberijske priče" su bestseler i jedna od najpopularnijih knjiga na engleskom jeziku od pojave prvog izdanja, 70-ih godina XV veka, koje je štampao Vilijam Kakston. "Zahvaljujući ovim digitalnim primercima, korisnici mogu da analiziraju (Kakstonova) rana izdanja u celini i prouče ne samo tekst, već i razvoj štamparskih tehnika i ilustracije", rekao je portparol Britanske biblioteke Kristijan Džensen. korisnici Interneta mogu ih naći na sajtu www.bl.uk http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/srpski/arhiva-index.html 3 jezika imala je i ekonomsku pozadinu. Štampanje knjiga na različitim dijalektima bilo je skupo, tako da je morao da odabere dijalekt koji je lako mogao da razume veliki broj ljudi, a istovremeno i da bude prestižan11. Kakston nije definisao standarde engleskog jezika, ali time što je forsirao određenu varijantu on je inicirao proces standardizacije engleskog jezika. Za uspostavljanje standarda engleskog jezika u 16. veku od većeg značaja je bila pojava rečnika, gramatika i udžbenika za transkripciju. Pokret reformacije, koji je zahvatio Englesku u XVI veku, nepovoljno je uticao na razvoj manastirskih biblioteka. Ubrzo posle pobede reformacije vlada je počela sa zaplenom crkvene i manastirske imovine. Već u prvim decenijama posle pada katoličke crkve izvršena je sekularizacija crkvenih i manastirskih biblioteka, a njihov knjižni fond je prilično uništen. Izvestan broj knjiga iz opustošenih manastira uspeo je da spasi Džon Leland (John Leland), bibliotekar Henrija VIII. Putujući kroz Englesku između 1536. i 1542. godine spasio je od uništenja neke od najbogatijih zbirki knjiga i pripojio ih je kraljevskoj biblioteci.12 U isto to vreme privredni uspon 16. i 17. veka i razvoj nauke doveli su do bržeg razvoja univerzitetskih biblioteka i osnivanja čitavog niza nacionalnih biblioteka širom Evrope. Godine 1598. Tomas Bodlej (Thomas Bodley)13, bivši student oksfordskog univerziteta, podneo je molbu engleskoj vladi za obnovu univerzitetske biblioteke u Oksfordu. Sledeće četiri godine trajali su radovi, a 1602. godine Biblioteka je povratila stari sjaj. Jedna od novina koju uvodi Tomas Bodlej su police s prostorom za knjige sa obe strane. Knjige su prvobitno bile vezane lancima, a mogle su se čitati sedenjem na nepokretnim teškim klupama. U narednom periodu lanci su uklonjeni, a klupe su zamenjene vinzdorskim stolicama. Po Tomasu Bodleju biblioteka dobija ime Bodleana. Bila je to prva engleska javna biblioteka koja je bila otvorena 5 sati dnevno samo za privilegovane korisnike, a knjige su u njoj bile sređene po formatu i tekućem broju.14 Štampani katalog Bodleane iz 1605. godine prvi je štampani katalog u Engleskoj. Nacionalna biblioteka Velike Britanije nije predstavljala plod revolucionarnih nemira niti je nastala prerastanjem kraljevske biblioteke u nacionalnu, tako karakterističnim za nastanak nacionalnih biblioteka u ostalim zemljama Evrope. Koreni Britanske nacionalne biblioteke vezuju se za plemića ser Hansa Slouna (Hans Sloane), koji je poklonio 1753. godine, svoju izuzetnu zbirku engleskom narodu. Želeći da sačuva svoju kolekciju posle smrti, Sloun je zaveštava kralju Džordžu II. Sam kralj nije bio posebno zainteresovan za kolekciju, ali je zahvaljujući naporima parlamenta osnovan 11 Dijalekt koji je zadovoljavao oba uslova bio je istočni midlandski (East Midland). Njime se govorilo u oblasti (trianglu) najuticajnijih gradova: Londona, Oksforda i Kembridža. Ovaj novi standard je nazvan sudski standard (chancery standard). To je bila varijanta koju su koristili pisari u sudu ili vladi. Uglavnom se zasnivala na londonskom dijalektu sa elementima centralnog midlandskog. Za knjige koje je štampao, Kakston je manje-više usvojio ovu varijantu. http://www.bos.org.yu/cepit/evolucija/html/10/rukopis_internet.htm#_ftn1 12 Povijest knjige / Svend Dahl. – Zagreb, 1979. – str. 86. 13 Tomas Bodlej (Thomas Bodley), sin uglednog protestanta, pobegao je iz Engleske za vreme vladavine kraljice Mery. Kada je na vlast došla Elizabeta I vratio se u Englesku, postao profesor u Oksfordu i ušao u diplomatsku službu. To mu je omogućilo da upozna mnoge ugledne ljude i svojim uticajem i velikim ugledom počeo je akciju prikupljanja novca za knjige. 14 Istorija pisma, knjige i biblioteka / Ljubica Backić Despotović. – Beograd, 1980. – str. 136. 4 odbor poverenika kojima je kolekcija data na staranje. Time se 7. juna 1753. godine posebnom odlukom Parlamenta osniva Britanski muzej. Novac za ovu kolekciju bio je prikupljen na lutriji, a od ostatka novca kupljeno je i imanje od prodice Montegi. Uprkos ovakvom izuzetnom početku biblioteka Britanskog muzeja nije napredovala sve do 1830. godine. U XVII veku prvi put su objavljene novine u Engleskoj. Vikli njuz (Weekly News) počelo je da izlazi od 1662. godine, a London gazet (London Gazette) prvi put je izašao 1666. godine15. Činjenica da je u narednom periodu došlo do mnogo dinamičnjijeg razvoja novinske produkcije, do većeg obima štampanih knjiga, kao i sve većeg broja obrazovanih ljudi doveli su i do povećanja broja čitalaca. Sve veća pismenost nužno je menjala i način čitanja. Dnevne novine se po pravilu nisu čitale u osami, već se u kafanama vršilo čitanje za grupu ljudi posle čega se razvijala diskusija i polemika o pročitanom tekstu. Sve ove promene dovele su do osnivnja privatnih društava za čitanje u prvoj polovini XVIII veka. Osnivači ovih čitaonica bili su obrazovani, dobrostojeći građani i plemići. Od njihovih članskih uloga i dobrovoljnih priloga nabavljane su novine, knjige i časopisi koji su odgovarali nivou obrazovanja, interesovanja i ukusu članova društava16. Ova udruženja imala su svog predsednika društva, sekretara i blagajnika od kojih je svaki obavljao svoje dužnosti. Čitaonice su imale i svoje statute koji su propisivali načine organizovanja susreta u prosotrijama društava, poslove vezane za rad čitaonica, način organizovanja zabava, radno vreme i nabavku publikacija. U Engleskoj ovakve čitaonice nose naziv društvene biblioteke (social library). Postojala su dva tipa ovih bibliotka. Prve, takozvane, pretplatne biblioteke (subscription libraries) bila su društva koja su se izdržavala godišnjim članarinama članova, od kojih su kupovane knjige i časopisi. Druge, vlasničke biblioteke (property libraries), predstavljale su institucije nastale udruživanjem građana koji su na taj način postajali i posednici dela imovine biblioteke. Namenjene građanskoj klasi i nižem plemstvu, ove čitaonice razvijaju se i dostižu vrhunac oko 1850. godine kada je u Engleskoj izglasan prvi Ukaz o javnim bibliotekama (Public Libraries Act). Ovaj propis je prvi put u istoriji bibliotekarstva obavezivao gradske naseobine sa preko 10 000 stanovnika da iz poreza građana odvaja sredstva u visini ½ penija po glavi punoletnog člana zajednice za izdržavanje javne biblioteke. Akt iz 1950. godine odnosio se samo na Englesku i Vels, a njegov uticaj se proširi na Škotsku i Irsku ukazom iz 1953. godine. Aktom iz 1855. broj od 10 000 stanovnika smanjen je na 5 000. I pored sporog sprovođenja propisa već 1869. godine u četrdeset i šest gradova Velike Britanije bile su osnovane javne biblioteke, godine 1879. bilo ih je 98, a 1909. godine širom Britanije je radilo 570 javnih biblioteka. 15 http://www.bos.org.yu/cepit/evolucija/html/10/rukopis_internet.htm#_ftn1 Čitališta u Srbiji / Desanka Stamatović. – Beograd, 1984. – str. 61-64. 16 5 Veliki uticaj u razvoju javnog bibliotekarstva imao je Endrju Karnegi 17 koji je obezbedio sredstva za podizanje zgrada. U trenutku njegove smrti više od polovine biblioteka u Velikoj Britaniji imalo je u svom sastavu Karnegijeve biblioteke. Sredina XIX veka je period kada se i Biblioteka Britanskog Muzeja naglo razvija i postaje najveća biblioteka u svetu. Zasluge uglavnom pripadaju italijanskom emigrantu Antoniju Paniciju (Antonio Panizzi) koji je godine 1837. postavljen za kustosa Odeljenja štampanih knjiga, a 1856. godine za upravnika biblioteke. Njegova velika želja je bila da ‘’siromašnom studentu omogući da utoli svoju žeđ za znanjem, da sledi svoja intelektualna stremljenja, da proniče u najsloženija pitanja i traži odgovore od istih autoriteta, kao i najbogatiji čovek u kraljevstvu, bar kada su knjige u pitanju’’. Uspeo je od parlamenta da izdejstvuje povećanje godišnjeg budžeta na 10 000 funti, čime je obezbedio da se broj novonabavljenih knjiga utrostruči. Izradio je 1841. godine nova kataloška pravila (Ninethy-one Rules), uveo je nov način raspoređivanja knjiga, a dao je i rešenje za izgradnju nadaleko poznate kružne čitaonice. Razvoj dečijih biblioteka u Velikoj Britaniji tokom ..."

You need to upgrade your Flash Player , or try to enable javascript in order see this document properly.