Vojna Tajna - 2 Deo (pdf document) free file download at fliiby.com

"VOJNA TAJNA 2. deo HELSINŠKI ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA U SRBIJI D OKUMEN TI Vladan Vlajković VOJNA TAJNA II DEO VOJNA TAJNA 2. deo Vladan Vlajković: VOJNA TAJNA  Prvi deo IZDAVAČ: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji ZA IZDAVAČA: Sonja Biserko PRELOM I KORICE: Vesna Srbinović LEKTOR: Vesna Šolti ŠTAMPA: “Zagorac” Beograd, 2004. MEDIJSKI SPONZOR: Televizija B92 TIRAŽ: 1000 ISBN 86-7208-088-2 (knj. 2) ISBN 86-7208-087-4 (niz) Vladan Vlajković VOJNA TAJNA II DEO SADRŽAJ Uvod Uloga vojnog pravosuđa u odbrani diktature Goran Matić i njegovi hajduci Uloga vojnog vrha u izbornoj krađi Strah od promene režima Peti oktobar Nedovršena revolucija Obraćanje Koštunice Miloševićevim generalima Osnivanje vojne televizije Čuvanje Miloševićevog kadra u VJ Drugo obraćanje Koštunice generalima Hapšenje Miloševića Osveta julovskog kadra u SDB Strah od istine Afera “Perišić” Postupak pred Vojnim sudom Umesto zaključka Prilozi 3 6 39 51 67 75 81 87 97 107 115 125 145 149 179 188 195 201 VOJNA TAJNA 2. deo RECENZIJA U kabinetu načelnika Generalštaba VJ radio sam u vreme kosovske krize, kao i u posleratnom periodu do petog oktobra 2000. godine. Bilo mi je omogućeno da prisustvujem kolegijumima NG VJ u svojstvu tehničkog lica koji je imao obavezu da snima razgovore kolegijuma i da ih stenograﬁše. Prisustvujući takvim sastancima u vreme politizacije VJ od strane Miloševića, imao sam pristup informacijama koje su jasno ukazivale da politizacijom i negativnom kadrovskom politikom želi da se postigne potpuna i bespogovorna stranačka potčinjenost armije tadašnjem političkom vrhu zemlje. To je bilo potrebno da bi se eleminisali politički protivnici režima kako u Srbiji tako i u Crnoj Gori. Stalne bespotrebne tenzije i sukobi koje je po nalogu političkog vrha izazivao vojni establišment sa Crnom Gorom, kao i praćenje srpske opozicije, izazvali su u meni odbojnost prema nedelima koja su osmišljavana na takvim sastancima. Nisam imao dvoumljenja o tome da li treba da učestvujem u političkom i vojničkom sunovratu države i nacije ili da pomognem onoliko koliko moja malenkost može. Deleći mišljenje sa autorom ove knjige, lako sam doneo odluku da pomognem svom narodu da iskorači sa utabane staze koja ga je vodila ka propasti. Ne uslovljavajući moju pomoć bilo čime, potpuno svestan rizika i posledica koje me čekaju u slučaju da se sazna za moje namere, uradio sam ono što bi svako normalan učinio. Od jula 1999. godine pa do avgusta 2001. godine crnogorska vlada i srpska opozicija imale su uvid u sve ono što se dešavalo u vojnom vrhu kao i u samoj državi, zahvaljujući informacijama i dokumentima koje su mi bili na raspolaganju. Potpuno sam bio svestan šta bi mi se desilo da su kojim slučajem samo naslutili šta nameravam da uradim sa saznanjima do kojih sam došao. Zadatak koji sam hteo da ostvarim svojim radom bio je sprečavanje bratoubilačkog rata u Crnoj Gori i izbegavanje reprize već viđenog prvog čina drame koji je trajao 78 dana tokom proleća 1999. godine. Potrebno je bilo svojim radom doprineti smanjenju broja žrtava, gubitku mladih života, smanjenju bede i nemštine zarad nečije osionosti i tvrdoglavosti. Moram priznati da sam bio spreman na posledice ukoliko ispolitizovani Generalštab sazna šta mi je namera, ali nisam bio spreman da kroz tu golgotu prolazim posle dolaska na vlast ljudi i stranaka koje su bile oličenje evropskih stremljenja i kojima su ti podaci mnogo značili da bi se izbegla kataklizma koja je izgledala kao neminovnost. Pre petog oktobra sam bio oﬁcir sa najboljim ocenama u karijeri, imao sam sređen porodični život, bio sam pred doktoratom iz oblasti informatike, na položaju pukovnika sa vojničkom perspektivom. Danas sam udaljen sa dužnosti, plata mi je prepolovljena, bez ikakve perspektive čekam presudu onih ljudi i vlasti kojima sam tako nesebično pomagao, verujući i onda i sada da činim pravu stvar. Ne kajem se ni zbog čega što sam uradio i mogu da potvrdim pod punom odgovornošću da je potpuna istina od reči do reči napisana u ovoj knjizi i da ona predstavlja samo delić zla koje nam se dešavalo. Bez obzira na cenu koju sam platio zbog toga što sam radio, I 228 VOJNA TAJNA 2. deo siguran sam da će uvek postojati dovoljno časnih oﬁcira koji će oﬁcirsku čast i ponos izdići iznad ličnih interesa, što će biti najbolja garancija da monstruoznost osmišljena u glavama pojedinih političara i generala neće biti sprovedena, ma kako ona bila objašnjavana sopstvenom narodu. Beograd, decembra 2003. godine mr Miodrag Sekulić, dipl. inž. 229 II VOJNA TAJNA 2. deo Član 133 Ustava SRJ “Savezna Republika Jugoslavija ima Vojsku koja brani suverenitet, teritoriju, nezavisnost i ustavni poredak... ” “Okrivljeni Aca Tomić, Mikelić Borislav i Vujičić Dragan, Tokom 2002. godine u Beogradu postali su pripadnici zavere koju su organizovali pokojni Dušan Spasojević i Milorad Luković Legija, opisanom pod tačkom I optužnice, na taj način što je okrivljeni Aca Tomić u više navrata ostvarivao kontakte sa pok. Spasojevićem i Lukovićem, kako u zgradi Uprave bezbednosti VJ u ul. Kneza Miloša, tako i u svom stanu gde su pored razmatranja aktuelne političke situacije, kada im je davao podatke sa ’mera prisluškivanja’ govorio da nakon hapšenja generala Perišića zbog špijunaže, kome Skupština nije skinula imunitet, cela vlada treba da se pohapsi i izvrši državni udar, da u svojim političkim stavovima prema vlasti treba da ostanu dosledni, inače će zemlja pasti u ruke izdajnika, da se specijalne jedinice VJ ’Kobre’ neće mešati i konfrontirati sa JSO, sugerišući im da Ljiljanu Buhu, koja je čuvana od strane Spasojevića na Novom Beogradu, treba premestiti na drugo, sigurnije mesto, a da bi prilikom jednog viđenja u zgradi Uprave bezbednosti VJ od pokojnog Spasojevića dobio na poklon mobilni telefon marke ’Nokia’ sa kamerom, dok je okri. Mikelić povezivao i zakazivao sastanke Lukoviću i Spasojevića kod Tomića, u više mahova odlazio na sastanke kod Spasojevića i Lukovića u ul. Šilerovu ili ih primao kod sebe u stan prenoseći im informacije o tome da li je Karla del Ponte donela haške optužnice protiv Legije i Šešelja, čije hapšenje, kako je navodio, treba da bude spektakularno, a okr. Vujičić prenosio informacije o Spasojeviću i Lukoviću, do kojih je dolazio iz kontakta sa ljudima iz vlasti kao i informaciju da će se ljudi iz JSO-a isporučivati Hagu i angažovanjem Mikelića omogućavao susrete okr. Lukovića i pok. Spasojevića sa okr. Acom Tomićem.” Izvod iz optužnice protiv generala Ace Tomić, bivšeg načelnika Uprave bezbednosti VJ NAPOMENA: Orginalni stenogrami su preneti bez ispravki gramatičkih i slovnih grešaka nastalih prebacivanjem zvučnog snimka razgovora u formu stenograma. 1 VOJNA TAJNA 2. deo Ovu knjigu posvećujem svom tragično preminulom bratu Goranu Vlajkoviću Viragi, rođenom 14.08.1966. godine, nastradalom 28.12.2002. godine. UVOD ’’Istorija je samo popis zločina i nesreća.’ ’ Volter Ako je istorija učiteljica života, a jeste, onda je knjiga svedočanstvo koje pomaže istoriji da generacijama koje dolaze ukaže gde smo i zbog čega smo grešili opominjući nas da se ne spotičemo dvaput o isti kamen.”Vojna tajna” je svedočanstvo nastalo spletom čudnih istorijskih okolnosti i želje moje malenkosti da po svaku cenu i do kraja razotkrije mesto i ulogu vojnog vrha u očuvanju jednog suludog i Srbima i Crnogorcima nesvojstvenog režima na početku dvadesetpr vog veka. Uvučen u igre velikih službi, izvučen iz anonimnosti, a podstaknut ličnim stradanjem, zahvaljujući dobrim ljudima iz vojske i policije, bio sam u prilici da svojom malenkošću, kao i plemenitošću drugih ljudi, možda utičem na neke istorijske tokove u sada, po svemu, bivšoj Jugoslaviji. Svestan da je pojedincu država zahvalna samo dok joj je potreban, bez želje za osvetom i bez trunke kajanja za ono što sam uradio, potrudiću se da u narednim stranicama iznesem sopstvenu priču o progonu od režima i autentične dokaze o zloupotrebama funkcija i činova političara i generala na štetu naroda kom pripadaju. Knjiga se ne bavi zlom koje je naneto drugom narodu, već prvenstveno nacionalnom suicidnošću proizvedenom u glavama generala čije su epolete stečene poništavanjem svega onog što je krasilo srpskog i crnogorskog vojnika, a to su čojstvo i junaštvo. Uz dužno poštovanje prema nekim generalima, vrlo retkim, potrudiću se da čitaocu na najautentičniji način približim mesta, ljude, događaje i odluke koje su ovu naciju dovele do ivice ponora sa koje se ne vraća lako. Prikazivanjem kolektivnog generalskog ludila, oličenog u citatima delova stenograma sa kolegijuma načelnika Generalštaba VJ, ne ispravljajući čak ni gramatičke i pravopisne greške, trudiću se da osvetlim tu tamniju stranu naše istorije i zločine protiv sopstvenog naroda izvučem ispod žiga “vojne tajne” Knjiga je nastala posle ubistva premijera Đinđića, . kao izraz gneva i očaja zbog zadržavanja ljudi iz Miloševićeve ere na visokim položajima, čiji smo danas postali taoci razapeti između umirućeg nacionalizma i nametnutog kosmopolitizma. Da se lustrirala Miloševićeva kadrovska oligarhija, da se nije dogodilo ubi3 VOJNA TAJNA 2. deo stvo premijera Đinđića i da su nemoralni zaćutali, a pametni propričali, knjiga nikada ne bi bila napisana. Prećutao bih je i onda kada bi svako razuman mahao listovima dokaza o najsramnijim danima u istoriji Vojske Srbije i Crne Gore. Zarad pružanja šanse ljudima koji su nasledili haos u državi i koji su prihvatili odgovornost za budućnost nacije, radi verovanja u mogućnost greške, iz najbolje namere, prećutao sam i kad nije trebalo i kad nisam smeo da ćutim. Da sam tada napisao ovo što sad pišem, možda bi se neko cimnuo iz debelog sna i možda bi premijer Đinđić bio sa svojim Lukom i svojom Jovanom. Pošto je situacija dijametralno suprotna razumu i nadama normalnih, odlučio sam se na najradikalniji vid izlaganja dokaza sudu javnosti, a nadam se i sudu države Srbije u koju verujem. Gospoda iz patriotskog bloka su svakom građaninu ove zemlje oduzeli po petnaest godina života, što mereno brojem građana iznosi čitavu večnost. Na žalost, mnogima su oduzeli i život. Pored ličnih saznanja i svedočenja pojedinaca, autentičnost ovog dokumenta potvrđuje i surova stvarnost kroz koju smo prošli u poslednjih nekoliko godina. Knjiga obuhvata period neposredno pred bombardovanje naše zemlje 1999. godine, pa sve do današnjih dana. Zato dragi čitaoče, još jedno upozorenje, otvaranjem ove knjige ulaziš u svet Vojne tajne kojom su čuvani zločini, a za šta ti Vojni sud može izreći kaznu i do pet godina zatvora. Zato budi oprezan i nikome ne pričaj šta si pročitao. Autor Ličnosti i funkcije koje se pominju u knjizi GENERALŠTAB VOJSKE JUGOSLAVIJE R.BR. ORG.J E D . G Š V J ČIN, IME I PREZIME 1. 2. 3. 4. 5. 6. Predsednik SRJ Savezni ministar za odbranu Načelnik GŠ VJ Zamenik NGŠ VJ Savetnik NGŠ VJ PNGŠ za OŠP PNGŠ za KoV gospodin SLOBODAN MILOŠEVIĆ general–armije DRAGOLJUB OJDANIĆ general–pukovnik NEBOJŠA PAVKOVIĆ general–pukovnik SVETOZAR MARJANOVIĆ general–pukovnik MIODRAG SIMIĆ general–potpukovnik LJUBIŠA STOIMIROVIĆ 4 VOJNA TAJNA 2. deo 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 5 PNGŠ za RV i PVO PNGŠ za RM PNGŠ za PM i SP PNGŠ za ŠONID PNGŠ za VI i ED PNGŠ za LOGISTIKU Inspekcija VJ Uprava bezbednosti Obaveštajna uprava GŠ VJ Uprava za I i M GŠ VJ I uprava GŠVJ Načelnik kabineta NGŠ VJ Načelnik Pete urave Komandant 1. armije Komandant 2. armije Komandant 3. armije Komandant RV i PVO Komandant RM Načelnik vojnog kabineta pred. SRJ general–potpukovnik BRANISLAV PETROVIĆ kontraadmiral VLADE NONKOVIĆ general–pukovnik STAMENKO NIKOLIĆ general–pukovnik ZLATOJE TERZIĆ general–major GRUJICA USKOKOVIĆ general–pukovnik BRANISLAV OBRADOVIĆ general–potpukovnik NINOSLAV KRSTIĆ general–potpukovnik MILAN ĐAKOVIĆ general–potpukovnik BRANKO KRGA general–potpukovnik MILEN SIMIĆ general–potpukovnik ĐORĐE ĆURČIN general–major DRAGAN ŽIVANOVIĆ general–potpukovnik ŽIVORAD VUJČIĆ general–pukovnik SRBOLJUB TRAJKOVIĆ general–pukovnik MILORAD OBRADOVIĆ general–potpukovnik VLADIMIR LAZAREVIĆ general–pukovnik SPASOJE SMILJANIĆ admiral MILAN ZEC general–pukovnik dr. SLAVOLJUB ŠUŠIĆ VOJNA TAJNA 2. deo OSTALE LIČNOSTI IME I PREZIME FUNKCIJA KOJU JE OBAVLJAO Goran Matić Vlajko Stoiljković Rade Marković Filipović Dragan Momčilo Perišić Aca Dimitrijević Budimir Šćepanović Vukašin Maraš Dragan Leštarić Živadin Jovanović Nikola Šainović Miroslav Filipović Vesli Klark Ahtisari Černomirdin Nebojša Vujović Borislav Milošević Geza Farkaš Sekulić Miodrag Savezni ministar za informisanje SRJ Republički ministar unutrašnjih poslova Načelnik SDB Srbije Načelnik odeljenja za specijalne operacije Bivši NG VJ i potpredsednik Vlade Srbije Bivši načelnik Uprave bezbednosti VJ Specijalni savetnik za nacionalnu bezbednost Vukašina Maraša i bivši vršilac dužnosti SDB Crne Gore Bivši ministar MUP–a CG i sadašnji zamenik ministra odbrane Bivši pripadnik SDB Srbije Bivši ministar inostranih poslova SR Jugoslavije Bivši potpredsednik Savezne vlade Novinar lista “Danas” Komandant snaga NATO za Evropu Specijalni izaslanik generalnog sekretara UN Specijalni izaslanik generalnog sekretara UN Jugoslovenski diplomata Bivši ambasador SRJ u Rusiji i brat Slobodana Miloševića Bivši načelnik Uprave za bezbednost VJ Informatičar u kabinetu NG VJ ULO GA VOJNOG PRAVOSUĐA U ODBRANI DIKTATURE Prilikom stvaranja Srbije i Crne Gore i demontaže SRJ u martu 2003. godine, postavljalo se pitanje šta raditi sa institucijama na saveznom nivou koje već postoje na republičkom, da li ih rasformirati ili ih implementirati u postojeće organe koji su već izgrađeni u državama članicama pomenute zajednice. Svakako da je najinteresantniji primer vojno pravosuđe u punom smislu te reči. Problem je višestruk, imajući u vidu da u njemu radi veoma mnogo ljudi visoke stručne spreme. Ono je bilo organizovano na principu vojnih sudova i to u Podgorici, Nišu i Beo6 VOJNA TAJNA 2. deo gradu kao prvostepenim sudovima. Drugostepena instanca je postojala u vidu Vrhovnog vojnog suda. U okviru vojnog pravosuđa je postojalo i Vojno tužilaštvo i Vojno pravobranilaštvo. Sudije u vojnim sudovima bili su oﬁciri sa završenim pravnim fakultetom. Organizovano je na teritorijalnom principu i imalo je rang okružnog suda, jer su pomenuta tri suda pokrivala celu bivšu SRJ. Sudije u vojnim sudovima je imenovao predsednik SRJ po svom ličnom nahođenju ili na predlog Ministarstva odbrane, suprotno modernim parlamentarnim državama, gde su sudije predlagane u parlamentu, uz sve primedbe i predloge poslanika. Za civilne sudove i u našoj državi glavnu reč ima parlament, ali vojni su oduvek bili država u državi. Oni su predstavljali rezer vni položaj za vladajuću Komunističku partiju još od 1944. godine, a kasnije za novostvorenu političku oligarhiju višestranačja. Kadrovi su birani shodno njihovoj nameni. Uz dužno poštovanje prema dobrom delu vojnog pravosuđa, ostatak je samo za prezir i sramotu i gotovo da nisu vredni pomena. Sramna uloga ove institucije u streljanju građana Srbije po dolasku komunista na vlast 1945. godine jasno je proﬁlisala njenu budućnost. Vojni tužioci poput Miloša Minića i njemu sličnih, trasirali su jednu novu ulogu sudstva kakva nija zabeležena ni u doba Obrenovića. Streljanja i progoni građana Beograda, oduzimanje imovine i građanskih prava, a sve pod plaštom pravednijeg društva ostavili su neizbrisiv pečat u srpskom i crnogorskom biću. Presude su pisane da bi pokrile unapred učinjene zločine, istražne sudije su bile ujedno i predsednici sudskog veća. Sve se to još čuva u arhivama vojnog pravosuđa. Ljudi kažu da nema veće nepravde od sudske nepravde, a ja bih dodao da možda na ovim prostorima ne postoji niko ko je naneo toliko nepravde kao vojni sudovi od 1945. pa do danas. Možda je Goli otok najekvivalentniji primer stradanja u režiji Vojnog tužilaštva i UDBE. O tome je rečeno dosta, ali ne i sve. Imajući u vidu sve što sam izneo, a uvažavajući stremnje naprednog dela naše nacije da nas uvede u modernu Evropu, sasvim je logično da nije moguće prići Briselu sa ovakvim delom našeg pravosuđa, pa makar se ono zvalo i vojno. Zato ovaj vid sudstva nije mogao naći svoje mesto u Ustavnoj povelji i pristupilo se njegovoj implementaciji u postojeće civilno pravosuđe, uz upozorenje da svi ljudi iz vojnog sudstva ne zaslužuju da budu sudije i advokati, jer im dosdašnji rad i nemoral u pravnom smislu ne može biti preporuka da dele pravdu u jednoj normalnoj državi ka kojoj težimo. Miloševićev režim video je svoju šansu kako u ser vilnosti “patriotskih” generala tako i u vojnom pravosuđu koje je bilo spremno na bezuslovnu podršku i onda kada su apsolutno bili sigurni da režim krši Ustav i zakone zemlje. Strašna je nepravda kad sudija na osnovu lažnih dokaza stekne pogrešnu sliku o čoveku kome sudi. Ali, to je sudijsko uverenje i pravo na grešku koju mogu da razumem. Kako nazvati sudiju koji zna da sudi nevinom u montiranom, politički inspirisanom, procesu? Koji je naziv za takav zločin? Jer, kako kažu dobri pravnici ...”kad u sudnicu politika uđe na vrata, pravda pobegne kroz prozor” . Svedoci smo da su mnoge sudije koji su služili kao Miloševićevi otirači za nedela svakojake vrste sada “ugledni” advokati koji su advokatsku komoru iskoristili 7 VOJNA TAJNA 2. deo kao sopstveno čistilište. Jedna od žrtava takvog monstruoznog skupa je svakako bio i novinar lista “Danas” Miroslav Filipović, kog su se poslušnici iz Vojnog tužilaštva optužili za špijunažu, a sudije osudile na dugogodišnju zatvorsku kaznu. On je trebalo da bude primer ostalim novinarima da se ne bi slučajno usudili da pišu ono što svi u Srbiji znaju.. General Nebojša Pavković, tadašnji načelnik Generalštaba VJ, zakazao je prošireni kolegijum kome su prisustvovali ministar odbrane general Dragoljub Ojdanić i ključni ljudi iz vojnog pravosuđa, na kome se raspravljalo o dotadašnjem radu pravosuđa i smernicama budućeg delovanja Vojnog tužilaštva. Kako sam i sam osetio “blagodeti” vojnog pravosuđa, savršeno dobro znam kako su se osećali Filipović i njegova porodica. Svi oni koji su prisustvovali ovom sastanku morali bi iz moralnih razloga ako ne iz drugih da snose odgovornost. Ovo je samo detalj koji govori sam za sebe. Zanimljivo je da je isti taj Nebojša Pavković, koji je po nalogu svog šefa stavio gospodina Filipovića u zatvor, posle 5. oktobra pomenutog Filipovića primio nekoliko puta u svoj kabinet, o čemu takođe postoje zapisnici. Kada sam se posle “afere Perišić” sreo sa gospodinom Pavkovićem i upitao ga za Filipovića, on mi je rekao da su oni prijatelji i da je Filipović dolazio sa svojom porodicom kod njega kući. Naravno, sve se to dešavalo posle 5. oktobra. Opozicione novine su i o tom događaju redovno izveštavale javnost: “Dopisnik ‘Danasa’ iz Kraljeva još uvek u pritvoru Miroslav Filipović, dopisnik lista “Danas” i agencije Frans pres, u utorak je saslušan pred istražnim sudijom okružnog suda u Kraljevu. Ispitivanje je trajalo oko 2 sata, a nakon toga, sudija je odlučio da Filipovića zadrži u pritvoru do srede kada će nastaviti ispitivanja. Njegov branilac, Slaviša Vojinović rekao je novinarima da će nakon saslušanja biti odlučeno da li će Filipović biti zadržan u pritvoru ili ne. Nezavisno udruženje novinara Srbije osudilo je hapšenje Miroslava Filipovića i zatražilo da se Fi..."

You need to upgrade your Flash Player , or try to enable javascript in order see this document properly.