"Klark Artur
KRAJ DETINJSTVA
Prevod: Živković Mirjana
SADRŽAJ PROLOG 1. Prvi deo: ZEMLJA I VRHOVNICI 2. 3. 4. Drugi deo: ZLATNO DOBA 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. Treći deo: POSLEDNJE POKOLENJE 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24.
1. Vulkan koji je iznedrio Taratuu iz dubina Tihog okeana bio je usnuo već pola miliona godina. Pa ipak, pomisli Rajnhold, ostrvo će se uskoro naći optočeno ognjevima znatno silovitijim od onih što su pratili njegovo rođenje. Bacio je pogled prema lansiralištu, osmotrivši piramidu skela koja je još okruživala 'Kolumba'. Stotinu stopa iznad tla, pramac broda hvatao je poslednje zrake sunca na zatonu. Ovo je bila jedna od njegovih poslednjih noći: ubrzo će ploviti svemirom, obasjan večnim sjajem Sunca. Bilo je tiho ovde pod palmama, visoko na stenovitom prevoju ostrva. Jedini zvuk koji je dopirao sa poprišta projekta bila su povremena brektanja vazdušnog kompresora ili prigušena dovikivanja jednog radnika. Rajnholdu se dopadao ovaj gaj palmi; skoro svake večeri dolazio je ovamo da obiđe svoje malo carstvo. Ispunjavala ga je tugom pomisao da će se stabla rastočiti u atome u času kada se 'Kolumbo', u plamenu i silovitosti, bude vinuo ka zvezdama. Jednu milju od obale koralnog grebena 'Džejms Forestal' uključio je reflektore čiji su snopovi klizili po tmastoj vodi. Sunce je u međuvremenu potpuno nestalo i brza tropska noć hitala je sa istoka. Rajnhold se upita, pomalo zajedljivo, da li to kapetan očekuje da naiđe na ruske podmornice tako blizu obale. Pomisao na Rusiju prizva mu u sećanju, kao što se to uvek događalo, Konrada i
ono jutro kataklizmičkog proleća 1945. Proteklo je od tada više od trideset godina, ali spomen na poslednje dane Rajha, koji se ugibao pod talasima sa istoka i sa zapada, nikada nije izbledeo. Još je jasno mogao da vidi Konradove umorne, plave oči, kao i zlatnu, čekinjavu bradu, dok su se rukovali i rastajali u onom porušenom pruskom selu, sa mnoštvom izbeglica koji su promicali pokraj njih. Bio je to rastanak koji je simbolisao sve što se potom dogodilo svetu - raskol između Istoka i Zapada. Konrad je odabrao put za Moskvu. Rajnhold ga je zbog toga bio smatrao za budalu, ali sada više nije bio siguran. Punih trideset godina bio je uveren da je Konrad mrtav. Tek pre nedelju dana dobio je od pukovnika Sendmejera, iz tehničke obaveštajne službe, vesti koje su to opovrgavale. Nije mu se dopadao Sendmejer, a bio je ubeđen da ni on njemu nije drag. Ali ova uzajamna nenaklonost nije imala uticaja na posao. "Gospodine Hofman", počeo je pukovnik svojim najboljim zvaničnim tonom, "upravo sam dobio neka uznemirujuća obaveštenja iz Vašingtona. Stvar je strogo poverljiva, razume se, ali smo ipak odlučili da o tome obavestimo inženjersko osoblje kako bi se uvidela neophodnost žurbe." Zastao je načas, da bi ostavio utisak, ali ti trikovi nisu palili kod Rajnholda. Na neki način, on je već znao šta sledi. "Rusi su nas gotovo dostigli. Razvili su nekakav atomski pogon - može se čak pokazati da je delotvorniji od našeg - i upravo grade brod na obalama Bajkalskog jezera. Ne znamo koliko su odmakli, ali obaveštajna služba smatra da do lansiranja može doći ove godine. Vi shvatate šta to znači." Da, pomisli Rajnhold, shvatam. Trka je počela - a može se dogoditi da mi ne budemo pobednici. "Znate li ko predvodi njihovu ekipu?" upitao je, iako, zapravo, nije očekivao odgovor. Na njegovo iznenađenje, pukovnik Sendmejer pružio mu je list hartije ispisan pisaćom mašinom, na čijem je vrhu stajalo otkucano ime: Konrad Šnajder. "Poznavali ste puno ljudi iz Penemindea, zar ne?" upitao je pukovnik. "To bi moglo da nam pruži izvestan uvid u njihove metode. Voleo bih da mi date bliža obaveštenja o što je moguće više njih - njihove specijalnosti, odvažne zamisli koje su imali i tome slično. Znam da tražim mnogo posle dugog vremena koje je minulo - ali molim vas da se potrudite." "Od svih njih važan je jedino Konrad", uzvratio je Rajnhold. "On je sjajan, dok su ostali samo stručni inženjeri. Sam Bog zna šta je sve uradio tokom poslednjih trideset godina. Ne zaboravite: on je verovatno imao uvid u sve naše rezultate, dok mi nismo videli nijedan njegov. To mu pruža odlučujuću prednost." Nije mu bila namera da ovo zvuči kao kritika na račun obaveštajne službe, ali na trenutak je izgledalo kao da će se Sendmejer zbog toga uvrediti. No, pukovnik konačno slegnu ramenima. "Stvar važi i u obrnutom smeru - sami ste mi to kazali. Naša slobodna razmena informacija znači brži napredak, čak i ako time odajemo neke tajne. Ruska istraživačka odeljenja verovatno ne znaju šta im vlastiti ljudi rade pola vremena. Pokazaćemo im da demokratija može prva da stigne na mesec." Demokratija, vraga! - pomislio je Rajnhold, ali se uzdržao da to i kaže. Jedan Konrad Šnajder vredi koliko i milion imena na biračkom spisku. A šta je sve
Konrad postigao u međuvremenu, sa svim resursima SSSR-a iza sebe? Možda se njegov brod već otisnuo sa Zemlje... Sunce koje je opustošilo Taratuu još se nalazilo visoko iznad Bajkalskog jezera dok su se Konrad Šnajder i pomoćnik komesara za nuklearne nauke lagano vraćali sa poligona za proveru motora. U ušima im je i dalje bolno tutnjalo, iako su poslednji praskavi odjeci zamrli povrh jezera još pre deset minuta. "Zašto si se snuždio?" upita Grigorijevič iznenada. "Trebalo bi da budeš zadovoljan. Još mesec dana i krećemo, a Jenkijima samo preostaje da puknu od muke." "Optimista si, kao i obično", uzvrati Šnajder. "Iako motor radi, stvar ipak nije jednostavna. Istina, ne vidim više nijednu ozbiljnu prepreku - ali brinu me izveštaji sa Taratue. Pričao sam ti o tome koliko je dobar Hofman, a iza njega stoje milijarde dolara. Fotografije broda nisu sasvim jasne, ali svakako izgleda da je gotovo završen. A znamo da su proverili motor još pre pet nedelja." "Ništa ne brini", nasmeja se Grigorijevič. "Oni su ti koje čeka veliko iznenađenje. Ne zaboravi - oni ne znaju ništa o nama." Šnajder se zapitao da li je baš tako, ali zaključio je da je znatno bezbednije ne izraziti sumnje u tom pogledu. To bi moglo navesti Grigorijevičev um da počne da čeprka po mnoštvu vijugavih kanala, a ako bi se pokazalo da stvar negde curi, nimalo mu ne bi bilo lako da otkloni sumnju sa sebe. Straža im je salutirala pri povratku u upravnu zgradu. Ovde ima gotovo podjednak broj vojnika, pomisli on smrknuto, kao i tehničara. Ali kod Rusa su stvari tako stajale, a sve dok mu se budu sklanjali s puta, on se neće žaliti. Sve u svemu - uz neke rasrđujuće izuzetke - sve je ispalo manje-više onako kako se nadao. Samo će budućnost reći da li je on načinio bolji izbor ili je to učinio Rajnhold. Već se udubio u rad na završnom izveštaju, kada su ga uznemirili iznenadni uzvici. Za trenutak je nepomično sedeo za radnim stolom, pitajući se kakav je to događaj mogao da naruši krutu disciplinu logora. Potom je ustao i prišao prozoru - i prvi put u životu iskusio očaj. Zvezde su bile svuda oko Rajnholda dok se spuštao sa brežuljka. Na moru, 'Forestal' je još klizio po vodi svojim svetlosnim prstima, dok su se dalje niz obalu skele oko 'Kolumba' pretvorile u osvetljenu Božićnu jelku. Jedino je uspravljeni pramac broda počivao poput tamne senke preko zvezda. Iz uključenog radija u zgradama za smeštaj osoblja dopirala je muzika za igru i Rajnholdova stopala ubrzaše u ritmu plesa. Gotovo je stigao do uskog puta duž ruba peska kada ga izvestan predosećaj, neka napola uočena kretnja, nagna da zastane. Pometen, on pređe pogledom sa kopna na more, pa onda natrag: proteklo je nekoliko trenutaka pre no što mu je palo na pamet da podigne oči prema nebu. Tog časa, Rajnhold Hofman je shvatio, baš kao i Konrad Šnajder istog trenutka, da je izgubio trku. Odmah mu je bilo jasno da ju je izgubio ne za nekoliko nedelja ili meseci, kao što se pribojavao, već za mnogo hiljadugodišta. Ogromne, bešumne senke, koje su klizile preko zvezda, više milja povrh njegove glave nego što bi se
on odvažio da proceni, stajale su toliko iznad njegovog malog 'Kolumba' koliko je i ovaj bio iznad drvenih kanua paleolitskog čoveka. Za trenutak koji je izgledao da večno traje, Rajnhold je netremice posmatrao, baš kao i ceo svet, kako se veliki brodovi spuštaju u moćnoj veličanstvenosti - sve dok mu konačno do ušiju nije dopro slabašni krik izazvan njihovim prolaskom kroz razređeni vazduh stratosfere. Nije zažalio zbog toga što mu je životni trud ispao uzaludan. Radio je na tome da čoveka uputi ka zvezdama, a u trenutku uspeha, zvezde - daleke, ravnodušne zvezde - došle su k njemu. Bio je to trenutak u kome istoriji zastaje dah, a sadašnjost se odvaja od prošlosti kao što se ledeni breg otkida od matičnog grebena i otiskuje morem u samotnom ponosu. Sve što su minula doba postigla sada se pretvorilo ni u šta; samo je jedna pomisao besomučno odjekivala Rajnholdovim umom: Ljudska rasa više nije sama. 2. Generalni sekretar Ujedinjenih Nacija stajao je nepomično pored velikog prozora, posmatrajući saobraćaj koji je puzio Četrdeset trećom ulicom. Ponekad se pitao da li je dobro da bilo koji čovek radi tako visoko iznad ostalih ljudi. Izdvojenost je bila na mestu, ali se veoma lako mogla preobraziti u ravnodušnost. Ili to on možda samo pokušava da racionalizuje svoju odbojnost prema neboderima, koju je i dalje osećao, uprkos tome što je u Njujorku proveo već dvadeset godina. Začuo je kako se vrata otvaraju iza njega, ali nije okrenuo glavu kada je Piter van Riberg ušao u prostoriju. Usledila je neizbežna pauza dok je Piter sa neodobravanjem osmatrao termostat; već dugo se mogla čuti šala da Generalni sekretar voli da živi u ledari. Stormgren je sačekao da mu se pomoćnik pridruži kod prozora, a onda je odvojio pogled od poznate, ali i stalno opčinjavajuće panorame što se pružala ispod. "Kasne", reče on. "Vejnrajt je trebalo da bude ovde još pre pet minuta." "Upravo sam dobio vesti od policije. Sa njim ide cela svita, što je izazvalo silnu pometnju u saobraćaju. Stići će svakog trenutka." Van Riberg zastade, a onda iznenada dodade: "Jeste li još sigurni da je dobra zamisao videti se sa njim?" "Bojim se da je sad malo kasno odustati od susreta. Uostalom, saglasio sam se sa tim - premda, kao što dobro znaš, sve ovo uopšte nije bila moja ideja." Stormgren se uputio do radnog stola i stao da se odsutno igra svojim znamenitim uranijumskim pritiskačem za hartiju. Nije bio nervozan - već samo neodlučan. Takođe mu je bilo milo što Vejnrajt kasni, budući da će mu to pružiti izvesno moralno preimućstvo na početku razgovora. Takve sitnice igrale su značajniju ulogu u ljudskim poslovima nego što bi to poželeo neko ko drži prvenstveno do logike i razuma. "Evo ih!" reče van Riberg iznenada, priljubivši lice uz prozor. "Stižu avenijom ima ih dobre tri hiljade, rekao bih." Stormgren uze beležnicu i pridruži se pomoćniku. Na udaljenosti od pola milje,
mala ali odlučna skupina polako se kretala prema zgradi Ujedinjenih nacija. Nosili su transparente koji se nisu mogli razabrati sa ove udaljenosti, ali Stormgren je i bez toga dobro znao njihovu poruku. Do ušiju mu je konačno dopro, nadjačavajući saobraćajnu buku, zlokobni ritam napevnih glasova. Osetio je kako ga najednom preplavljuje talas odvratnosti. Svetu je sigurno već i preko glave gomile koja maršira i uzvikuje srdite slogane! Povorka je u međuvremenu stigla pred zgradu; mora da su znali da ih on posmatra, jer su se tu i tamo u vazduh podizale pesnice, prilično gnevno. Ovaj prkos nije bio upućen njemu, iako su kretnje nesumnjivo bile sračunate na to da ih on vidi. Kao što bi se pigmeji ophodili prema nekom džinu, tako su i ove ljutite pesnice bile upravljene put neba, pedeset kilometara iznad njegove glave - ka blistavom srebrnom oblaku koji je predstavljao predvodnički brod flote Vrhovnika. Sva je prilika, pomisli Stormgren, da i Karelen posmatra ovaj prizor i silno se zabavlja, jer do ovog susreta uopšte ne bi došlo da nije bilo Nadzornikovog podsticaja. Ovo je bilo prvi put da se Stormgren sreće sa predvodnikom Lige za Slobodu. Nije više brinuo oko toga da li je taj korak mudar, budući da su Karelenovi planovi često bili odveć tanani da bi ih ljudi mogli pojmiti. U svakom slučaju, Stormgren nije uspevao da vidi kakva je stvarna šteta iz toga mogla proizići. Da je odbio da se vidi sa Vejnrajtom, Liga bi tu okolnost iskoristila kao municiju protiv njega. Aleksandar Vejnrajt bio je visok, zgodan muškarac u poznim četrdesetim. Stormgren je znao da je potpuno pošten i stoga dvostruko opasan. Pa ipak, teško je bilo ne gajiti izvesnu naklonost prema njemu, jer je očigledno bio iskren, bez obzira na ono što je neko mogao misliti o stvari za koju se zalagao... i o pojedinim sledbenicima koje je privukao. Stormgren nije traćio vreme pošto ih je Van Riberg kratko i pomalo ukočeno upoznao. "Pretpostavljam da je", poče on, "glavni razlog vaše posete to da uložite formalni protest protiv sheme Federacije. Jesam li u pravu?" Vejnrajt smrknuto klimnu. "To mi je glavni naum, gospodine sekretaru. Kao što znate, poslednjih pet godina pokušavali smo da probudimo ljudsku rasu iz učmalosti i ukažemo joj na opasnost s kojom se suočava. Zadatak je bio težak, jer je većina ljudi, izgleda, zadovoljna time što Vrhovnici upravljaju svetom po svojoj volji. Pa ipak, više od pet miliona rodoljuba, iz svih zemalja, potpisalo je našu peticiju." "To i nije neka brojka vredna pomena kada se uzme u obzir ukupna populacija od dve i po milijarde ljudi." "Ipak je to brojka koja se ne može prenebreći. A na svaku osobu koja je potpisala dolazi mnogo onih koji duboko sumnjaju u mudrost, a da i ne pominjem ispravnost, ovog plana Federacije. Čak ni Nadzornik Karelen, i pored svih svojih moći, nije u stanju da pokretom pera izbriše hiljadu godina istorije." "Šta iko zna o Karelenovim moćima?" odvrati Stormgren. "Dok sam bio dečak, Federacija Evrope predstavljala je san... ali već kada sam izrastao u mladića ona je postala stvarnost... a to je bilo pre dolaska Vrhovnika. Karelen jednostavno privodi kraju ono što smo mi započeli."
"Evropa je bila kulturni i geografski entitet. Svet nije... u tome je razlika." "Za Vrhovnike", odvrati sarkastično Stormgren, "Zemlja je verovatno mnogo manja nego što je Evropa izgledala našim očevima... a njihovo shvatanje stvari je, moram priznati, mnogo zrelije od našeg." "Ja nužno ne osporavam Federaciju kao krajnji cilj... mada se mnoge moje pristalice ne bi s tim složile. Ali to mora uslediti iznutra... ne sme biti nametnuto spolja. Mi sami moramo da se pobrinemo za svoju sudbinu. Ne sme više biti mešanja u ljudske poslove!" Stormgren uzdahnu. Sve ovo je on već čuo stotinu puta i bio je svestan činjenice da može samo da pruži stari odgovor koji je Liga za Slobodu odbijala da prihvati. On je verovao Karelenu, a oni nisu. U tome se sastojala osnovna razlika i on nije mogao ništa da učini u vezi s tim. Srećom, ni Liga za Slobodu nije mogla ništa. "Dozvolite mi da vam postavim nekoliko pitanja", reče on. "Možete li poreći da su Vrhovnici doneli bezbednost, mir i blagostanje ovom svetu?" "To je tačno. Ali su nam oduzeli slobodu. Ljudi ne žive..." "...samo od hleba. Da, znam... ali ovo je prvi vek u kome su svi ljudi sugurni da će makar to izvesno dobiti. U svakom slučaju, koju smo to slobodu izgubili u poređenju sa onim što su nam Vrhovnici dali prvi put u ljudskoj istoriji?" "Slobodu da upravljamo vlastitim životima, pod vođstvom Boga." Konačno smo, pomisli Stormgren, stigli do onog pravog. Ceo ovaj sukob u osnovi je religijske prirode, koliko god bio zamaskiran. Vejnrajt vam nijednog trenutka nije dozvoljavao da izgubite iz vida da je bio sveštenik. Mada više nije nosio sveštenički okovratnik, čovek je uvek imao utisak da je on još tu. "Prošlog meseca", istaknu Stormgren, "stotinu biskupa, kardinala i rabina potpisali su zajedničku izjavu u kojoj daju podršku politici Nadzornika. Religije širom sveta su protiv vas." Vejnrajt ljutito odmahnu glavom. "Mnoge vođe su slepe; Vrhovnici su ih potkupili. Kada shvate opasnost, možda će biti kasno. Čovečanstvo će izgubiti inicijativu i postati podređena rasa." Načas je nastupila tišina. A onda Stormgren odvrati: "Kroz tri dana ponovo ću se sastati sa Nadzornikom. Objasniću mu vaše primedbe, jer je moja dužnost da iznosim mišljenje sveta. Ali to neće ništa izmeniti... u to vas uveravam." "Postoji još nešto", izgovori Vejnrajt polako. "Imamo mnogo zamerki na račun Vrhovnika... ali iznad svega preziremo njihovu tajanstvenost. Vi ste jedino ljudsko biće koje je ikada razgovaralo sa Karelenom, a čak ni vi ga niste videli! Zar vas onda iznenađuje to što sumnjamo u njegove pobude?" "Uprkos svemu što je učinio za čovečanstvo?" "Da... uprkos tome. Ne znam šta nam je mrskije... Karelenova svemoć, ili njegova tajanstvenost. Ako nema šta da krije, zašto se nikada ne pokazuje? Sledeći put kada budete s njim razgovarali, gospodine Stormgren, zapitajte ga to!" Stormgren je ćutao. Na to nije imao šta da kaže... u svakom slučaju ništa što bi ubedilo ovog drugog. Ponekada se pitao da li je i sam bio ubeđen. S njihove tačke gledanja bila je to jedna sasvim mala operacija, ali za Zemlju je
to bila najveća stvar koja joj se ikada dogodila. Veliki brodovi izronili su bez ikakvog upozorenja iz nepoznatih dubina svemira. Taj dan bio je bezbroj puta opisan u mašti, ali niko nije stvarno verovao da će on ikada doći. A sada je konačno osvanuo; svetlucava, nema obličja koja su lebdela iznad svake zemlje predstavljala su znamenja nauke s kojom Čovek još vekovima neće moći da se meri. Šest dana nepomićno su počivali iznad njegovih gradova, ničim ne dajući do znanja da su svesni ljudskog postojanja. Ali nikakav znak i nije bio potreban; ti moćni brodovi nikakvom igrom slučaja nisu mogli da se nađu tačno iznad Njujorka, Londona, Pariza, Moskve, Rima, Kejptauna, Tokija, Kanbere... Čak i pre nego što su se okončali ti dani od kojih se srce ledilo u grudima, neki su pogodili istinu. Ovo nije bio prvi probni kontakt koji je izvela rasa što ništa ne zna o čoveku. Unutar tih nemih, nepokretnih brodova, najbolji psiholozi proučavali su reakcije ljudi. Kada krivulja napetosti dostigne najvišu tačku, oni će stupiti u dejstvo. A onda, šestoga dana, Karelen, Nadzornik za Zemlju, obavestio je svet o svom prisustvu u prenosu koji je pokrivao sve radio-frekvencije. Govorio je tako savršenim engleskim da je rasprava koju je ta okolnost nadahnula besnela s obe strane Atlantika čitavo jedno pokolenje. Međutim, sadržina govora ošamutila je slušaoce još više od načina njegovog izlaganja. Prema svim merilima, bilo je to delo potpunog genija, koje je pokazalo njegovu potpunu upućenost u ljudske poslove. Nije moglo biti nikakve sumnje u to da su njegova učenost i virtuoznost, vrcavi nagoveštaji još neslućenog znanja, bili namerno tako iskazani da ubede čovečanstvo kako pred sobom ima posvemašnju intelektualnu moć. Kada je Karelen završio, narodi Zemlje su znali da su dani njihove nesigurne suverenosti okončani. Lokalne, unutrašnje vlade i dalje će zadržati svoju vlast, ali na širem planu međunarodnih događanja krajnje odluke više nisu donosila ljudska bića. Rasprave... protesti... sve je to bilo uzalud. Teško da se i moglo očekivati da će svi narodi sveta pokorno prihvatiti tolika ograničenja svojih moći. No, aktivni otpor suočavao se sa nerešivim poteškoćama, jer bi uništenje brodova Vrhovnika, čak i da se moglo izvesti, izazvalo potpuno otpisivanje gradova ispod njih. Jedna od najvećih sila to je ipak pokušala. Možda su se odgovorni nadali da će jednim atomskim projektilom ubiti dve muve, jer je njihova meta lebdela iznad prestonice susednog neprijateljskog naroda. Dok se slika ogromnog broda širila pre..."
|
You need to upgrade your Flash Player , or try to enable javascript in order see this document properly.
|
|
Comments
