"Превела Невена Церовић
Део први ЧИЊЕНИЦЕ
1. Један угледан путник у Таурус-експресу Било је пет сати једног зимског јутра у Сирији. На перону у Алепу стајао је воз свечано убележен у редове вожње као Таурус-експрес. Састојао се из кухиње, кола за ручавање, спаваћих кола и два домаћа вагона. Уз папучицу која води у спаваћа кола стајао је један млад француски поручник, који је блистао у својој униформи, у кога се ништа друго није видело, до помодрели врх носа и оба краја навише засуканих бркова. Било је хладно, да је пуцало дрво и камен, и ова дужност, испраћај угледног странца, није била нимало завидна, али је поручник Дибоск мушки вршио своју дужност. Љубазне реченице силазиле су му са усана на изврсном француском језику. Он у ствари није имао појма о чему је ту реч. Било је, разуме се, препричавања, као и увек у таквим случајевима. Генералово - његовог генерала - расположење бивало је све горе. А онда је стигао онај странац - Белгијанац - чак из Енгаеске, изгледа. Прошла је недеља дана - седмица изузетне напетости. А потом су се одиграли извесни догађаји. Један веома угледан официр извршио је самоубиство, један други је поднео оставку - забринута лица изгубила су нагло свој забринути израз, извесне врјне мере предострожности попустиле су. А генерал је одједном изгледао десет година млађи. Дибоск је научио један део разговора између њега и странца. - Ви сте нас спасили, драги мој - рекао је генерал узоуђено, при чему су му велики бели брци подрхтавали Док ЈС говорио: - Спасили сте част француске армије -спречили сте многа крвопролића! Како да вам се захва-
Ова књига се не сме без дозволе аутора, ни у целини ни у деловима, умножавати, прештампавати нити преносити ни у једном облику нити икаквим средством. Она се без одобрења издавача не сме ни на који други начин нити икаквим другим средством дистрибуирати нити пак умножавати. Сва права на објављивање ове кљиге задржавају аутор и издавач према одредбама Закона о ауторским и сродним правима.
Агаша Крисши
Убисшво у Оријенш-ексиресу
лим што сте пристали да се одазовете моме позиву? Да дођете овамо, овако далеко.... На то је странац (по имену Херкул Поаро) прикладно одговорио, наглашавајући реченицу: - Али, забога, зар бих могао да заборавим да сте ми ви једном спасили живот? А потом је генерал опет на све то љубазно одговорио одбијајући сваку ма и најмању своју заслугу у тој бившој услузи, а помињући затам још више Француску, Белгију, славу, част и разне речи у том смислу; загрлили су се срдачно и разговор се завршио: Што се тиче самог случаја, који је био у питању, поручник Дибоск био је још у мраку, мада му је била поверена дужност да испрати г. Поароа на Таурус-експрес, а он ју је обављао са свом ревношћу и жаром какав и доликује младом официру са успешном каријером пред собом. - Данас је недеља - рече поручник Дибоск. - Сутра, у понедељак увече, биће у Истамбулу. Није то била прва примедба ове врсте. Разговори на перону, пред полазак воза, често се, по природи, помало понављају. -Тако је - сложи се г. Поаро. -Мислим да имате намеру да останете тамо неколико дана? -Да, да. Истамбул је град у коме никада нисам био. Било би штета пропутовати кроза њ само тако. - Он пуче прстима сликовито. - Ни због чега ми се не жури задржаћу се тамо као туриста неколико дана. -Аја Софија је дивна - рече поручник Дибоск, који је никада није видео. Хладан ветар зафијука шз перон. Оба човека се стресоше. Поручник Дибоск успе да баци крадимице поглед на свој сат. Пет минута до пет - само још пет минута! Претпостављајући да је онај други приметио његов кришом бачени поглед, похита опет да почне разговор. -Мало света путује у ово доба године - рече он бацајући поглед на прозоре спаваћих кола изнад себе. -Тако је - сложи се г. Поаро.
-Надајмо се да нећете бити завејани горе, на Тауру-
су!
Зар се то догађа? _ Догађало се, да. Ове године, још не! - Надајмо се онда - рече Поаро. - Метеоролошки извештаји из Европе су лоши. _ Веома лоши. На Балкану има много снега. _ У Немачкој такође, чуо сам. -Добро - рече поручник Дибоск брзо кад му се учини да ће наступити опет прекид у разговору. Сутра у седам и четврт бићете у Цариграду. -Да - рече г. Поаро и настави очајнички - Аја Софија, чуо сам да је веома дивна. -Чаробна, верујем. Изнад њихових гаава покрену се завеса на једном купеу спаваћих кола и једна млада жена провири. Мери Дибенхам је спавала слабо откако је отишла из Багдада прошлог четвртка. Ни у возу за Киркук, ни у Дому одмора у Мосулу, ни прошле ноћи у возу; нигде ни-је спавала како ваља. Сада, пошто јој је досадило да ле-жи будна у врућој загушљивој атмосфери свога прегре-јаног купеа, устала је и вирила напоље. Ово би требало да буде Алеп. Нема шта да се види, разуме се. Само дугачак, слабо осветљен перон и гласна, бесна препирка на арапском, ту негде. Два човека под њеним прозором говорила су француски. Један је био француски официр, а други је био омањи човек са огромним брковима. Она се једва приметно насмеши. Никад није видела никог до те мере утутканог. Мора да је напољу јако хладно. Због тога су тако ужасно и загревали воз. Покушала је да спусти прозор још ниже, али није могла. Спроводник спаваћих кола је пришао двојици људи. -Воз тек што није кренуо - рече. - Боље би било да се го-сподин попне у кола. - Човек малог раста скиде шешир. Каквог му је само јајастог облика глава! Без обзира на своје бриге, Мери Дибенхам се насмеши. Да смешна чо-вечуљка! Она врста људи малог раста које човек никада не може да схвати озбиљно! Поручник Дибоск изговарао је свој опроштајни говор. Он га је већ унапред био смислио а сачувао га је за последњи тренутак. Био је то веома леп, углађен говор.
убисшво у Оријенш-ексиресу
Да га не би превазишли, г. Поаро је одговорио на исти начин. - У кола, господине! - рече спроводник спаваћих кола. Са изразом бескрајног жаљења, попе се г. Поаро у воз. Спроводник уђе за њим. Г. Поаро махну руком. Поручник Дибоск поздрави по војнички. Воз, уз изненадни нагпи трзај, крену лагано. -Најзад - промрмља г. Поаро. -Брррр - рече поручник Дибоск, дошавши потпуно до сазнања до које мере му је хладно... -Ево, господине - показа спроводник Поароу драматичним покретом лепоту његовог спаваћег одељка и његов уредно смештени пртљаг. - Господинов мали кофер сам сместио овде. Његова испружена рука деловала је сугестивно. Херкул Поаро спусти у њу једну савијену новчаницу. - Хвала, господине. - Кондуктер је постао одсечан и послован. - Код мене су господинове карте. Узећу и пасош, молим вас. Господин прекида пут у Истамбул, тако сам схватио? Г. Поаро потврди. -Претпостављам да не путује много света? - рече он. -Не, господине. Имам само још два путника; оба су Енгаези, пуковник из Индије, и једна млада дама из Багдада. Да ли господин жели нешто? Господин је затражио малу боцу иеријеа.[ Пет сати ујутроје незгодно доба да човек крене возом на пут. Још је преостало два сата до сванућа. Свестан непотпуног ноћног сна и осетљивог задатка који је успешно извршио, г. Пауро се склупча у једном углу и заспа. Када се пробудио, било је девет и по и он се упути према колима за ручавање у потрази за врућом кафом. Засад се у њима налазио само један путник, највероватније млада Енглескиња о којој је спроводник говорио. Била је висока, витка и црнка - имала је, отприлике, двадесет и осам година. Било је неке врсте хладнокрвне одлучности у начину на који је доручковала и у начину на
1
Минерална вода (Прим. прев.)
који је затражила од келнера да јој донесе још кафе, по чему се видело да јој нису страна ни путовања ни велики свет. Била је одевена у тамну хаљину за пут, која је извр-сно одговарала прегрејаној атмосфери воза. Г. Херкул Поаро, пошто није имао другог посла, забављао се посматрајући је неприметно. Она је, просуђивао је, она врста младих жена која може да се брине сама о себи савршено лако, ма где би-ла. Имала је достојанствено држање и одлучност. При-лично му се допадала оштра правилност њених црта и нежно бледило лица. Допао му се сјајан црни потиљак са уредним таласима косе, и њене очи хладне, безизразне и сиве. Али била је, закључио је он, нешто мало сувише одлучна да би била оно што је он назтаојоНе/етте.1 У том тренутку ушла је једна друга особа у кола за ручавање. То је био висок човек између четрдесет и педесет година, витка стаса, тамне пути, косе помало проседе на слепоочницама. -Пуковник из Индије - рече Поаро сам себи. Новодошавши се мало поклони девојци. -'Бројтро, госпођице Дибенхам. -Добро јутро, пуковниче Арбатнот. Пуковник је стајао с руком на наслону од столице преко пута ње. -Имате ли што против? - упита он. -Разуме се да немам. Седите. - Знате, доручак није оброк уз који се непрекидно ћаска. -Претпостављам да није. Али ја не уједам. Пуковник седе. -Келнер - позва одсечно. Наручно је јаја и кафу. Његове се очи задржаше за тренутак на Херкулу оароу, ади пређоше равнодушно. Поаро, који је прално т м У ^чио енглеска схватања, знао је да је овај посл ио: „То је Само некакав проклети странац". е рни својој народности, двоје Енглеза нису били гои - Измењали су неколико кратких примедаба, и ^1_^ада диже и врати у свој купе. 'Лепажена.(Пр„м.прев.) >
10
Агаша Крисши
Убисшво у Оријенш-ексиресу
1 1
За ручком су њих двоје опет седели за истим столом и опет су обоје потпуно игнорисали трећег путника. Разговор им је био живљи него о доручку. Пуковник Арбатнот је говорио о Пенџабу, а повремено је постављао девојци по које питање о Багдаду, гце је она била намеште-на као гувернанта, што је сада већ постало јасно. У току разговора открили су неке заједничке пријатеље, што је непосредно утицало на њихово зближавање а смањило укоченост у опхођењу. Расправљали су о извесном старом Тому и неком Џерију. Пуковник је питао да ли ће она директно у Енглеску или ће се задржати у Истамбулу. -Не, ићи ћу директно, -Зар то није штета? -Овим сам путем пролазила пре две године и тада сам се задржала три дана у Истамбулу. -Ох, тако. Е па, могу да кажем да сам веома задовољан што ћете ићи директно, јер и ја ћу такође. Извео је притом неку врсту неспретног малог поклона, црвенећи лако док је ово изводио. „Осетљив нам је наш пуковник", помисли Херкул Поаро са извесним подсмехом. „Воз је исто толико опасан као и прекоморско путовање!" Госпођица Дибенхам рече равнодушно да ће то бити веома пријатно. Њен став био је лако одбијање. Пуковник ју је, запазиоје Херкул Поаро, отпратио до њеног купеа. Касније су прошли кроз диван предео планине Тауруса. Док су гледали наниже према Сицилијанским вратима, стојећи у ходнику једно крај другог, девој-ци се нагло оте уздах. -Тако је дивно! Желела бих... желела бих... -Да? -Желела бих да могу да уживам у свему томе! Арбатнот не одговори. Четвртаста линија његове вилице учини се мало оштријом и грубљом. - Пст, молим вас. Пст. - Ох! Све је у реду. - Он баци помало мрзовољан поглед у Поароовом правцу. Потом настави: - Али ја не волим ни помисао на то да сте ви гувернанта, препуштена на милост и немилост тиранским мајкама и њиховој раз-
маженој дечурлији.
Она се насмеја с једва приметним контролисаним призвуком. - Ох! не смете тако да схватате. Угњетавана гувернанта већ је давно срушени мит. Уверавам вас да се родитељи плаше мога терора. Више нису говорили. Арбатнот се можда стидео свог испада. ,Ја овде посматрам прилично необичну малу комедиј..."
|
You need to upgrade your Flash Player , or try to enable javascript in order see this document properly.
|
|
Comments
