"Orvel Džordž
HILJADU DEVET STOTINA OSAMDESET ÈETVRTA
Prevod: Stojiljkoviæ Vlada Orwell George NINETEEN EIGHTY-FOUR, 1949. KENTAUR 1977.
PRVI DEO
1. Bio je vedar i hladan aprilski dan. Na èasovnicima je izbijalo trinaest. Vinston Smit, brade zabijene u nedra da izbegne ljuti vetar, hitro zamaèe u staklenu kapiju stambene zgrade Pobede, no nedovoljno hitro da bi spreèio jednu spiralu oštre prašine da uðe zajedno s njim. Hodnik je zaudarao na kuvani kupus i stare otiraèe. Na jednom kraju bio je prikaèen plakat u boji, preveliki za zatvoreni prostor. On je predstavljao samo jedno ogromno lice, više od metra u širini: lice èoveka od svojih èetrdeset pet godina, sa gustim crnim brkovima i crtama lepim na neki surov naèin. Vinston krete ka stepenicama. Pokušati liftom nije vredelo. On je i u najboljim prilikama radio retko, a trenutno je struja bila ukinuta preko dana. To je bio deo akcije štednje u pripremama za Nedelju mržnje. Stan je bio na sedmom spratu, i Vinston, koji je imao trideset devet godina i proširenu venu iznad desnog èlanka, peo se sporo, odmorivši se usput u nekoliko navrata. Na svakom odmorištu, prekoputa vrata za lift, sa zida je gledalo ogromno lice na plakatu. Slika je bila jedna od onih koje su tako udešene da oèi na njoj prate posmatraèa iz svakog ugla. Ispod lica stajao je natpis VELIKI BRAT TE POSMATRA. U stanu je èuo milozvuèan glas kako èita listu cifara koje su se odnosile na proizvodnju sirovog gvožða. Glas je dolazio iz pravougaone metalne ploèe nalik na zamuæeno ogledalo koje je saèinjavala deo površine zida na desnoj strani. Vinston okrete prekidaè i glas se malo utiša, mada su se reèi mogle i dalje razabrati. Instrument (zvao se telekran) se mogao utišati, ali nikada potpuno iskljuèiti. On priðe prozoru: omalena, slabaèka figura, èiju je mršavost plavi kombinezon - partijska uniforma - samo isticao. Kosa mu je bila veoma plava, lice po prirodi crveno, a koža ogrubela od oštrog sapuna, tupih brijaèa i hladnoæe zime koja se upravo bila završila. Svet je napolju èak i kroz zatvoren prozor izgledao hladno. Na ulici su vrtložiæi vetra uvrtali prašinu i pocepanu hartiju u spirale; sunce je sijalo
a nebo bilo oštro plavo, no i pored toga se sve èinilo bezbojno sem plakata koji su bili izlepljeni svuda. Sa svakog dominantnog ugla posmatralo je crnobrko lice. Jedno se nalazilo na fasadi pravo prekoputa. VELIKI BRAT TE POSMATRA, pisalo je na plakatu, dok su tamne oèi gledale pravo u Vinstonove. Niže, u visini ulice, drugi plakat, otkinut na jednom uglu, lepršao je sa svakim udarom vetra i naizmenièno pokrivao i otkrivao jednu jedinu reè: ENGLSOC. U daljini se jedan helikopter obrušio meðu krovove, zalebde za trenutak kao muva zunzara, i ponovo odlete krivuljom. To je bila policijska patrola koja je špijunirala ljude kroz prozor. No patrole nisu bile strašne. Strašna je bila samo Policija misli. Iza Vinstonovih leða onaj glas sa telekrana je i dalje blebetao o sirovom gvožðu i premašivanju devetog trogodišnjeg plana. Telekran je istovremeno primao i emitovao. Mogao je uhvatiti svaki zvuk - jaèi od vrlo tihog šapata - koji bi Vinston proizveo; štaviše, Vinston se, sve dok je ostajao u vidnom polju kojim je dominirao metalni pravougaonik, mogao ne smao èuti nego i videti. Naravno, niko nije mogao znati da li ga u ovom ili onom trenutku nadziru ili ne. Koliko se èesto, ili po kom sistemu, Policija misli ukljuèivala na pojedinaène kanale moglo se samo nagaðati. Èak je bilo moguæe i to da ona neprekidno nadzire svakoga. No u svakom sluèaju, mogla se ukljuèivati na svaèiji kanal kad god zaželi. Moralo se živeti - i živelo se, po navici koja je prerasla u instinkt - pretpostavljajuæi da se svaki zvuk èuo i, sem u mraku, svaki pokret video. Vinston je stajao okrenut telekranu leðima. Tako je bilo bezbednije; iako i leða, kao što je dobro znao, mogu da otkriju dosta. Na kilometar odatle, Ministarstvo istine, ustanova u kojoj je radio, uzdizalo se ogromno i belo nad prljavim predelom. Ovo, pomisli on sa neodreðenim gaðenjem - ovo je London, glavni grad Piste jedan, treæi po stanovništvu provincije Okeanije. On pokuša da iscedi kakvu uspomenu iz detinjstva koja bi mu rekla da li je London uvek bio takav. Da li su uvek postojale ove vedute trošnih kuæa iz devetnaestog veka, èije su fasade bile poduprte gredama, prozori zakrpljeni kartonom, krovovi talasastim limom, a baštenski zidovi ispucali i nagnuti na sve strane? I ruševine od bombardovanja gde se prašina od maltera kovitlala po vetru a vrbovica vukla preko gomila šuta; i mesta gde su bombe rašèistile malo više zemljišta pa na njemu iznikle prljave i ružne kolonije drvenih baraka nalik na kokošinjce? Ali ništa nije vredelo, nije se mogao setiti; od detinjstva mu nije bilo ostalo ništa sem niza živo osvetljenih slika koje su se javljale bez ikakve pozadine i najèešæe bile nerazumljive. Ministarstvo istine - u Novogovoru (Novogovor je bio zvanièni jezik Okeanije. Za objašnjenje njegove strukture i etimologije vidi prilog). Ministin - se oštro razlkovao od svih ostalih predmeta na vidiku. To je bila ogromna piramidalna graðevina od svetlucavo belog betona koja se uzdizala, terasa za terasom, tri stotine metara u nebo. Sa mesta na kome je Vinston stajao mogle su se tek razabrati, ispisane elegantnim slovima na belom zidu, tri parole Partije: RAT JE MIR SLOBODA JE ROPSTVO NEZNANJE JE MOÆ Ministarstvo istine imalo je, kako se govorilo, tri hiljade prostorija nad zemljom i odgovarajuæi broj ogranaka pod zemljom. U Londonu su se nalazile još samo tri zgrade sliènog izgleda i velièine. One su toliko nadvišavale okolnu arhitekturu da su se sa krova stambene zgrade Pobeda mogle u isto vreme
videti sve èetiri. To su bile zgrade èetiri ministarstva koja su saèinjavala celokupni aparat državne vlasti. Ministarstvo istine, koje se bavilo informacijama, zabavom, prosvetom i kulturom: Ministarstvo mira, koje se bavilo ratom; Ministarstvo ljubavi, koje je održavalo zakon i javni poredak; i Ministarstvo obilja, koje je bilo odgovorno za privredne poslove. Imena su im bila, u Novogovoru: Ministin, Minimir, Miniljub i Miniob. Ministarstvo ljubavi je bilo jedino koje je zaista ulivalo strah. Na njemu uopšte nije bilo prozora. Vinston nikad nije bio u njemu, niti mu prišao bliže od pola kilometra. Tamo se moglo uæi samo poslom, pa i tada tek pošto se prodre kroz lavirint bodljikave žice, èeliènih kapija i skrivenih mitraljeskih gnezda. Èak su i ulice kojima se išlo do njega vrvele od èuvara sa licima kao u gorila, u crnim uniformama i naoružanim pendrecima na zglob. Vinston se naglo okrete. Beše navukao na lice izraz smirenog optimizma koji je bilo poželjno imati pred telekranom. Zatim preðe preko sobe i uðe u majušnu kuhinju. Izišavši iz Ministarstva u to doba dana, žrtvovao je svoj ruèak u kantini, a znao je da u kuhinji nije bilo nikakve hrane sem komada crnog hleba koji je trebalo saèuvati za sutrašnji doruèak. On uze sa police bocu bezbojne teènosti sa obiènom belom etiketom na kojoj je pisalo Džin 'Pobeda'. Džin je širio otužan uljast miris, kao kineski alkohol od pirinèa. Vinston nasu do vrha punu šolju za èaj, pribra se da izdrži šok, i proguta je kao lek. Tog trenutka lice mu dobi skerletnu boju a iz oèiju poðoše suze. Piæe je bilo nalik na azotnu kiselinu; osim toga, dok ga je èovek gutao, oseæao se kao da je udaren gumenom palicom u potiljak. U iduæem trenutku, meðutim, izgoreli želudac se smiri i svet dobi vedriji izgled. On izvadi jednu cigaretu iz zgužvane kutije na kojoj je pisalo Cigarete 'Pobeda' i nepažljivo je okrete uspravno, pri èemu se duvan istrese na pod. Sa sledeæom je bio bolje sreæe. Zatim se vrati u dnevnu sobu i sede za mali sto smešten levo od telekrana. Iz fioke izvadi držalju, boèicu mastila i debelu praznu svesku kvarto-formata sa crvenom poleðinom i koricama u dezenu koji je podseæao na šare u mramoru. Telekran u dnevnoj sobi je zbog neèeg bio u neobiènom položaju. Umesto da bude smešten, kako je bilo normalno, na zid u dnu, odakle je mogao dominirati celom sobom, on se nalazio na dužem zidu, naspram prozora. S jedne strane telekrana nalazio se plitak alkov u kome je Vinston tog trenutka sedeo i koji je, kad su se stanovi zidali, verovatno bio namenjen za policu s knjigama. Sedeæi u alkovu, dobro uvuèen, Vinston je bio van dohvata telekrana utoliko što se nije mogao videti. Razume se, mogao se èuti, ali dokle god bi ostao u istom položaju za telekran je bio nevidljiv. Upravo ga je ova neobièna geografija sobe delimièno podstakla na ono što je tog trenutka smerao. No na to ga je bila podstakla i sveska koju je upravo izvadio iz fioke. Bila je neobièno lepa. Njen gladak beli papir, nešto požuteo od vremena, bio je od one vrste koja se nije proizvodila najmanje èetrdeset godina. Meðutim, nije mu bilo teško pogoditi da je sveska još starija. Bio ju je spazio u izlogu zapuštene male starinarnice u jednoj od siromašnih èetvrti grada (nije se taèno seæao kojoj) i smesta ga je zahvatila neodoljiva želja da je poseduje. Èlanovi partije nisu smeli da ulaze u obiène radnje (to se zvalo 'pazarenje na slobodnom tržištu'), ali taj propis se nije sprovodio strogo, pošto se do raznih stvari kao što su pertle ili žileti nije nikako drukèije moglo doæi. Tada se hitro osvrnu po ulici, uleteo u radnju i kupio svesku za dva i po dolara. U tom trenutku nije bio svestan da je želi za neku odreðenu svrhu. Kuæi ju je odneo u tašni, sa oseæanjem krivice. Èak i praznu, svesku je bilo opasno imati uza se.
Sedeæi za stolom, on se spremao da poène pisati dnevnik. To nije bilo protivzakonito (ništa nije bilo protivzakonito, jer zakona više nije bilo), ali ako bi ga uhvatili, mogao je prilièno sigurno da oèekuje smrtnu kaznu, ili u najmanju ruku dvadeset pet godina u logoru za prisilni rad. Vinston uglavi pero u držalju i liznu ga da skine masnoæu. Pero je bilo arhaièan instrument, retko korišæen i za potpisivanje; on ga je nabavio, krišom i sa dosta teškoæa, samo zato što je oseæao da lep gladak papir zaslužuje da se po njemu piše pravim perom, a ne grebe hemijskom olovkom. On u stvari nije bio ni navikao da piše rukom. Obièaj je bio da se sve, sem vrlo kratkih beležaka, diktira u diktograf, što je, razume se, za ovu priliku bilo iskljuèeno. On umoèi pero u mastilo i zastade samo trenutak. Utrobom mu beše prošao drhtaj. Obeležiti papir predstavljalo je odluèujuæi èin. Sitnim, nezgrapnim slovima, on ispisa: 4. april 1984. Potom se zavali u stolicu. Beše ga ubuhvatilo oseæanje potpune bespomoænosti. Pre svega, nije ni bio siguran da je godina zaista 1984. Morala je biti tu negde, pošto je bio prilièno siguran da ima trideset devet godina, a verovao je da se rodio 1944. ili 1945; ali precizirati datum u okviru jedne ili dveju godina bilo je nemoguæe. Za koga, odjednom mu doðe pitanje, za koga on to piše ovaj dnevnik? Za buduænost, za neroðene. Misao mu se za trenutak zadrža nad sumnjivim datumom na stranici, a zatim nalete na novogovorsku reè dvosmisao. Prvi put postade svestan velièine onog što je preduzeo. Kako se može saobraæati sa buduænošæu? To je po prirodi nemoguæe. Buduænost æe ili lièiti na sadašnjost, i u tom sluèaju ga neæe ni slušati, ili se razlikovati od nje, i tada bi njegova muka ostala neshvaæena. Neko vreme je sedeo i tupo gledao u papir. Sa telekrana se èula treštava vojna muzika. Bilo je èudno što je ne samo izgubio moæ da se izrazi, nego èak i zaboravio šta je prvobitno želeo da kaže. Za ovaj dogaðaj se bio pripremao nedeljama, i ni u jednom trenutku mu nije padalo na pamet da bi mu bilo potrebno išta sem hrabrosti. Pisati je bilo lako, kako mu se èinilo. Trebalo je samo da prenese na papir onaj neprekidni i nesmireni monolog koji mu se doslovno godinama odvijao u glavi. Meðutim, u tom trenutku je èak i monolog bio prestao. Sem toga, proširena vena ga poèe nepodnošljivo svrbeti. Nije se usuðivao da se poèeše, da se ne bi zapalila. Sekunde su prolazile. On nije primeæivao ništa do belinu stranice pred sobom, svrab u koži iznad èlanaka, treštanje muzike i blagu opijenost od džina. Odjednom poèe pisati u paniènom strahu, samo delimièno shvatajuæi šta piše. Sitan ali deèje nezgrapan rukopis mu je glavinjao po stranici, ispuštajuæi prvo velika slova, a najzad èak i taèke. 4. april 1984. Sinoæ bioskop. Sve ratni filmovi. Jedan vrlo dobar o brodu punom izbeglica bombardovanom negde u Sredozemnom moru. Publiku veoma zabavljali kadrovi u kojima neki krupni debeljko pokušava da otpliva od broda a helikopter ga prati, prvo se videlo kako se valja u vodi kao morska kornjaèa, onda kroz nišan mitraljeza na helikopteru, onda sav izbušen a more oko njega ružièasto i najzad, kako tone tako naglo kao da je kroz te rupe prodrla voda. Publika urlala od smeha kada je potonuo. Onda se video èamac za spasavanje pun dece i helikopter kako lebdi nad njima. U èamcu žena srednjih godina možda jevrejka sedela na pramcu sa muškarèiæem oko tri godine u naruèju, dete vrištalo od straha i krilo glavu meðu njene dojke kao da hoæe da se uvuèe u nju a ona ga
grlila i umirivala mada je i sama bila sva modra od straha, pokrivala ga što je više mogla kao da je mislila da æe joj se meci odbiti od ruku. onda helikopter izbacio bombu od 20 kila usred njih strašan bljesak i èamac sav u komade. onda divan kadar jedne deèje ruke kako leti uvis uvis uvis sve više u vazduh mora da je u kljunu helikoptera bila kamera i pratila tu se èuo jak pljesak odakle su sedeli èlanovi partije ali jedna žena iz onog dela sale odreðenog za prole odjednom digla dreku vikala nisu trebali to da prikazuju pred decu to je pokvareno take stvari pred decu sve dok je policija nije izbacila neverujem dasu joj nešto uradili niko se ne sekira šta proli govore tipièna prolska reakcija oni nikad... Vinston prestade da piše, delom zato što ga beše uhvatio grè. Nije znao šta ga je to nagnalo da istrese ovaj niz besmislica. No èudno je bilo to što mu se, dok je pisao, u glavi osvetlila jedna sasvim razlièita uspomena, i to do te mere da se osetio sposobnim da je prenese na papir. Upravo je zbog tog dogaðaja, shvati on u tom trenutku, i bio najednom rešio da ode kuæi i poène pisati dnevnik. To se desilo tog jutra u Ministarstvu, ako se za nešto do te mere nebulozno može reæi da se zaista dogodilo. Bilo je skoro jedanaest nula-nula, i službenici arhive, gde je Vinston radio, veæ su dovlaèili stolice iz svojih sobièaka i smeštali ih u sredinu sale, naspram velikog telekrana, pripremajuæi se za Dva minuta mržnje. Vinston je upravo sedao na stolicu u jednom od srednjih redova kad jedan èovek i jedna devojka, koje je poznavao iz viðenja ali s kojima nije nikad razgovarao, neoèekivano uðoše u salu. Devojku je èesto sretao po hodnicima. Nije joj znao ime, ali je znao da je radila u odeljenju proze. Verovatno - pošto ju je ponekad viðao s rukama prljavim od ulja i francuskim kljuèem u ruci - verovatno se bavila kakvim mehanièarskim poslom na jednoj od mašina za pisanje romana. To je bila devojka crne kose, pegavog lica i brzih sportskih pokreta. Struk joj je nekoliko puta obavijala tanka skerletna ešarpa, amblem Omladinske Lige protiv seksa, pritegnuta taman toliko da istakne divan oblik bokova. Vinston ju je zamrzeo od prvog viðenja. Znao je zašto. Mrzeo ju je zbog atmosfere terena za hokej, hladnih tuševa i opšte moralne èistote koju je uspevala da širi oko sebe. Mrzeo je skoro sve žene, osobito mlade i lepe. Uvek su upravo žene, i to najpre one mlade, bile najbigotnije pristalice Partije, gutaèice parola, špijunke-amateri i razoblièiteljke neortodoksnih shvatanja. No ova mu se devojka èinila opasnija od veæine drugih. Jednom mu je, kad su se mimoišli u hodniku, dobacila kos pogled koji kao da je prodro u njega i za trenutak ispunio crnim užasom. Èak mu je palo na pamet da je ona možda agent Policije misli. To je, doduše, bilo malo verovatno. No on je i dalje uvek oseæao èudnu nelagodnost, u kojoj je bilo i straha i neprijateljstva, kad god bi se ona našla u njegovoj blizini. Èovek se zvao O'Brajen. Bio je èlan Uže partije i zauzimao neki položaj toliko važan i udaljen da je Vinston imao samo bledu predstavu o njegovoj prirodi. Gomila, se videvši kako se približava crni kombinezon èlana Uže partije, beše utišala za trenutak. O'Brajen je bio visok i krupan, debelog vrata i grubog, raspoloženog, brutalnog lica. I pored zastrašujuæeg izgleda, imao je izvesnog šarma u ponašanju. Umeo je da podiže naoèare pokretom koji je na neki èudan naèin obezoružavao - na neki èudan naèin, neodreðeno, odavao kulturu. To je bio pokret kojim bi, da je iko mislio tim pravcem, podseæao na plemiæa iz osamnaestog veka kako nudi sagovornika svojom burmuticom. Vinston je O'Brajena bio video desetak puta za skoro isto toliko godina. Oseæao je da ga ovaj duboko privlaèi,
i to ne samo suprotnošæu izmeðu svojih kulturnih manira i bokserske graðe. Posredi je daleko više bilo Vinstonovo potajno uverenje - ili èak ne ni uverenje no prosto nada - da O'Brajanova politièka ispravnost nije savršena. Nešto na njegovom licu neodoljivo je navodilo na tu misao. S druge strane, možda mu na licu nije bila ispisana neispravnost, nego prosto inteligencija. Bilo kako bilo, odavao je èoveka s kojim bi se moglo lepo razgovarati ako bi se našlo naèina da se telekranu podvali i s njim ostane nasamo. Vinston nije nikad uèinio ni najmanji napor, da proveri svoje nagaðanje; uostalom, nije imao ni naèina da to uradi. Uto O'Brajen baci pogled na svoj ruèni sat, vide da je skoro jedanaest nula-nula, i oèigledno reši da za Dva minuta mržnje ostane u arhivi. On se smesti u istom redu u kome je sedeo Vinston, na dva-tri mesta od njega. Izmeðu njih je sedela neka sitna ženica pepeljaste kose koja je radila u kancelariji do Vinstonove. Crnokosa devojka je sedela odmah iza nje. Sledeæeg trenutka sa velikog telekrana u dnu sale grunu odvratan škripav zvuk, kao od kakve ogromne nepodmazane mašine. Od tog zvuka su trnuli zubi i kostrešile se dlake na potiljku. Mržnja beše poèela. Kao i obièno, na ekranu se beše pojavilo lice Narodnog neprijatelja, Emanuela Goldštajna. U publici se ovde-onde zaèuše zvižduci. Ženica pepeljave kose oglasi se cikom straha pomešanog sa gaðenjem. Goldštajn je bio renegat i izdajnik koji je nekad davno (niko se taèno nije seæao kada) bio jedan od najviših partijskih rukovodilaca, skoro jednak Velikom Bratu, a onda se poèeo baviti kontrarevolucionarnim aktivnostima, bio osuðen na smrt i misteriozno pobegao i nestao. Programi Dva minuta mržnje menjali su se iz dana u dan, ali nije bilo ni jednoga u kome glavna liènost nije bio Goldštajn. On je bio prvi izdajica, prvi koji je ukaljao èistotu Partije. Svi kasniji zloèini protiv Partije, sve izdaje, sabotaže, jeresi, skretanja, poticala su neposredno iz njegovog uèenja. On je još bio živ, neznano gde, i još uvek kovao svoje planove: negde s one strane mora, pod zaštitom svojih stranih gospodara,a možda èak - kako su se ponekad pronosile glasine - skriven i u samoj Okeaniji. Vinstonova dijafragma se beše zgrèila. Kad god bi video Goldštajnovo lice skolila bi ga mešavina bolnih oseæanja. To je bilo usko jevrejsko lice, s ogromnim èupavim oreolom sede kose i bradicom ispod donje usne - lice bistro, a ipak nekako samo po sebi odvratno, sa nekom senilnom nedotupavnošæu u dugom tankom nosu pri èijem su vrhu èuèale naoèari. Bilo je nalik na ovèju glavu; neèeg ovèjeg je bilo èak i u glasu. Goldštajn je na ekranu upravo vršio svoj otrovni napad na doktrinu Partije - napad toliko preteran i pokvaren da bi ga i dete moglo prozreti, a ipak taman toliko prihvatljiv da èoveka ispuni bojazni da bi se neko manje pametan mogao još i prevariti njime. On ..."
|
You need to upgrade your Flash Player , or try to enable javascript in order see this document properly.
|
|
Comments
