"Писмо 1 Три изасланика пишу махараџи од Малабара.
Селам, светли наш махараџо! Јављамо ти, да смо прешли из праве Европе на Балкан, и ево нас у Србији, централној држави балканској. Ми смо ти се до сада савесно и тачно јављали писмима и описивали утиске и опажања наша о народима европским. Сви су они врло удаљени од нас, мислима, срцем и идеалима. Наш је општи закључак, да је Европа болесник који се прави здрав; бесомучник који се прави паметан; сиромах који се прави богат и беспомоћник који се прави силан. Главни узрок оваквог пада Европе јесте отпад од Бога. "Ми смо напустили Бога и Бог је напустио нас", говорио нам је један немачки пастор. У Француској чули смо од неког ову саркастичну реч: "Некад је Христос јахао на магарцу, сада магарци јашу на Христу". За целу годину дана нашег путовања по европским земљама ми смо се напорно трудили да видимо везу људи са божанством, везу земље са небесима, то јест оно што је код нас у Индији сасвим очигледно и упадљиво! Ај, оно што је најважније у животу човечјем. Колико смо жудели да у некој трговини видимо призор тако обичан код нас у Бомбају и Калкути, на име, да се у одређено време за молитву трговац моли Богу, док муштерије морају да чекају, али узалуд. Узалуд; нигде, и баш ниједан случај. Они само недељом одлазе у храм на молитву, и то у тако маленом броју, да је то поразно. Испитивали смо, рачунали и израчунали, да само један од сто грађанства зна за храм и одлази у храм на молитву, и то недељом. То значи, да у граду од 30.000 становника – а таквих је градова у Европи много – 3000 душа иде у храмове на молитву једном у седам дана. Замишљамо, како би се ти несрећан осећао кад би чуо да се само сваки стоти човек у малабарском царству моли Богу, о ти најпрозрачнији цвете лотусов!1 У Европи људи траже истину у науци а правду у једнакости. То су два напитка, којим је опијено ово бело човечанство. Међутим кад смо испитивали нашли смо, да је и у једном и у другом напитку више отрова него сласти. Нити је истина у науци нити правда у једнакости. Но говорити европејцима против науке и уједначености онако је исто узалудно, чак и опасно, као говорити пијаним људима против вина и ракије. Научници европски по универзитетима и академијама примали су нас са учтивошћу без љубави, и позивали су нас да држимо предавања о Индији. Кад смо год ми предлагали да држимо предавања о религији, о божанству, о мистеријама монашким, о мудрости Веданти и томе слично, они су то с презрењем одбијали, па су уместо тога тражили да говоримо о економским приликама у Индији, о политичким правима грађана, о минералном благу наше отаџбине, о статистици људи, животиња, извоза и увоза, и свега и свачега. Све, само не о Богу, и не о тајни човечјег бића пре рођења и после смрти. Били смо због тога очајни. Дисали смо ваздух европски као отров. Сада мало лакше дишемо, овде на Балкану. Но о томе ћемо ти ускоро писати. Нека ти Бог Вишну умножи дане и укрепи здравље. Нека си и веком и здрављем богатији од нас као што је твој златни престо узвишен над троногим столицама малабарских сељака.
Пандит Гаури Шанкара Рама Јамуна Сисодија Теодосије Мангала
Писмо 2 Сисодија пише своме брату Арџуни
Селам, драги мој Арџуна. Мислили смо брзо прићи преко Балкана, уморни и ожалошћени утисцима из Европе. Журили смо да што пре стигнемо у нашу драгу Индију. Мислили смо да је Балкан једна безначајна окрајина Европе, без икакве оригиналности и без икаква интереса за нас. Јер знаш, да смо ми у Индији једва што и чули за Балкан, као рецимо што су Балканци једва што и чули за наш свети град Бенарес или за будистички Тибет. Али смо се јако преварили. По савету познатог пријатеља Индије у Лондону, Србина Митриновића, ми смо застали у Србији. Прво изненађење било је што смо добили позив из краљевског двора да се јавимо краљу од Србије. Краљ то је махараџа од Србије. Краљ нас је примио с простодушном љубазношћу. Његова три сина говоре са њим француски а међу собом енглески. То нас је зачудило. Зашто да не говоре језиком свога народа? Краљ нас је најпре упитао, како живи народ у Индији. По том нас је питао каква је била наша мисија по Европи, да ли политичка или економска или културна. Одговорили смо да нас је светли махараџа од Малабара послао да испитамо дух и душу и карактер европских народа, и да сазнамо основне узроке страшног Светског рата, од кога ни наша далека отаџбина није била поштеђена. – Ваш махараџа, – рече краљ, – мора да је велики мудрац и Божји човек, кад је тако нешто предузео. Но реците ми, племенита господо, ако није тајна, до каквих сте закључака дошли? То јест, шта је проузроковало последњи Светски покољ? – Безбожност, као зла мајка двеју злих кћери: себичности и насиља. – Тако је, тако је! узвикну краљ с радосним изненађењем, као кад би врачара погодила неком преврнуту карту. У даљем разговору кад сам ја рекао да сам Кшатрија и да ме интересује војска највише после религије, он нас позва на смотру своје гарде на први дан Васкрса. А то је највећи хришћански празник кад се слави васкрсење Христа из мртвих. – Како то рекосте? – упита краљ. – Ви рекосте, да вас као Кшатрију највише интересује војска после религије. Значи ли то, да ваш сталеж војнички, кшатријски, ипак интересује религија више него војска, је ли тако? – Тако је, светли махараџо, – одговорих ја. – За све сталеже у Индији, то јест за брамине2, кшатрије, вајшије и парију, религија је пре свега и изнад свега осталога. Све је испод религије и у светлости религије. Краљ, као нешто растужен, погледа у даљину и рече:
– Тако је. Управо, тако треба да је свуда и у свима народима. * На дан Васкрса били смо у дворском храму. Божју службу служили су свештеници у златотканим одеждама. Како смо после сазнали, код хришћана служба божја означава драму живота Христа Месије. Певала се једна те једна песма, час растегнуто и мајестетично, час брзо и с клицањем и без мало са играњем. Певала се безброј пута. Та песма гласи: "Христос воскресе из мртвих Смрћу смрт сокруши И мртвим у гробовима Живот дарова." Заиста, чудо и мистерија. Ја сам сав треперио од неке непојамне језе. Наши хришћански мисионари у Индији бескрајно су сиромашни у сравњењу са овим изражајем величанственога Месије, победиоца смрти. Свештеник је држао неку беседу, веома узбудљиву. Но ја сам молио нашег брата Теодосија Мангалу да се постара те да се преведе на хиндустански. На крају службе сви присутни прилазили су краљу и честитали празник овим речима: Христос воскресе, на што је краљ свакоме одговарао: Заиста воскресе! По изласку из цркве отишли смо на смотру краљеве гарде. Гардисти су били у свом свечаном оделу, пуном боја, што је нарочито било пријатно за наше очи. Сви војници дивни младићи, узрастом и лепотом. Као наши Кашмирци3 и хималајски горштаци. Трубе су огласиле долазак краљев. Како су ми објаснили, трубна арија интонира: "Ево нама краља! Ево нама краља!" Кад је настала тишина краљ је поздравио војску речима: Христос воскресе, браћо! на што је одјекнуо громогласни одговор из стотине младих грла: Ваистину воскресе! У свом узбуђењу ја рекох себи: овде се људи не шале са вером. Ово је за нас нечувен и невиђен призор, да један владар поздравља своју војску најнечувенијим и најневиђенијим фактом људске историје – Васкрсењем Христовим. Он поздравља као констатирањем факта Христова васкрсења, а његова војска отпоздравља га потврдом тога факта: Ваистину Христос воскресе! Овде нема шале са вером као ни у Индији. После војне параде били смо на доручку у двору. Ту се раздају кувана јаја обојена црвено у знак радости. У знак радости победе Христове над смрћу. Заиста дивно! Онда се туцају јајима: краљ и краљица, и њихова деца, и официри, и сви присутни гости. Један држи јаје у руци а други удара. Онај који удара говори: Христос воскресе! а онај који држи одговара: Ваистину воскресе! Кад смо изашли на улицу, на све стране чујемо поздрав: Христос воскресе и Ваистину воскресе. Нико не говори: Добро јутро или Добар дан, него Христос воскресе и Ваистину воскресе! Новине доносе уводне чланке са насловом: Христос воскресе и Ваистину воскресе! Сав је ваздух препун тога поздрава. Рекао би да и тице цвркућу и лишће шушти и велики Дунав гуди само те речи: Христос воскресе и Ваистину воскресе!
О мој Арџуно, први пут је срце моје осетило радост од како сам се одвојио од Индије. Нека је хвала богињи Кали4, којој увек мислено приносим жртве. А ти не заборави, да јој принесеш жртву и у моје име по нашем обичају. Љубећи те брат Рама
Писмо 3 Теодосије Мангала пише митрополиту од Малабара.
Христос воскресе, дедо митрополите. Кажи: Ваистину воскресе. Тако ћемо се онда по српски поздравити и отпоздравити. Јуче смо се тако поздрављали и отпоздрављали у двору српског краља, а то је махараџа над Србима. Срби се тако поздрављају и данас другог дана Васкрса: па ми још кажу, да се тако поздрављају кроз пуних четрдесет дана, све до празника Вазнесења Христова. Заиста дивно и дирљиво. Но јучерашњи дан, први дан Васкрса, био је за нас Индијце дан усхићења и духовног оснажења. Били смо краљеви гости најпре на молитви у дворској цркви а по том у двору на доручку. Ти си већ гледао православну литургију, па ти је познато, како је она драматична и мистична. Зато ти нећу описивати оно што знаш. Само ћу ти саопштити дословно преведену беседу старог дворског свештеника, коју је он изговорио на крају литургије. Потрудио сам се да дођем до овога превода и по својој личној жељи а и по жељи мојих другова. Пандит Гаури Шанаре и Раме Јамуне Сисодије. Беседа гласи: "Краље господаре, Христос воскресе! По праисконом плану божјем требао се Месија или Спаситељ света спустити у мутну бујицу историјског живота човечанства, која је дотле као нека понорница вукла све људе у подземни ад, да је избистри и да јој управи ток навише ка бесмртном царству небесном, царству вечне светлости и вечног живота. Тај задатак потпуног светског преокрета није могао извршити човек, чак ни највећи од највећих, но само Бог свемоћни. Зато се као Месија јавио у свету вечни Син вечнога Оца у личности човека Господа Исуса Христа, рођеног телесно од Духа Светога и свете Деве Марије, и препуног божанске мудрости, силе и красоте. Јавио се усред народа јеврејског, кога је Бог вековима припремао кроз пророке и праведнике, и кроз страшна знамења и чудеса, и слике и прилике, речи и символе. Но о слепила људског! Његови га не примише. Јевреји га одбацише због тога што Он беше добротвор свих људи и народа а не само Јевреја, и што се показиваше Месија целог света а не само малог племена Израиљева. Дегенерисани у визији и у вери јеврејске старешине Исусова времена вољнији су били да прогласе за свога Месију разбојника Вараву, који се крваво обрачунавао са Римљанима што су пролевали јеврејску крв, него Исуса, који је проповедао милост и љубав према свима људима. Сваког оног ко би учинио неко добро нејеврејима, Јевреји су сматрали као свог злотвора, па ма колико он и њима добра чинио. По њиховом појму, Месија је морао чинити добро само Јеврејима, но исто тако морао је чинити зло свима другим народима. То је била суштина сукоба, краље господаре. Сукобила се завист и доброта, пакост и љубав, самољубље и човекољубље, тесногрудост шовинистичка и свечовечност Божија, мрак духовни и светло..."
|
You need to upgrade your Flash Player , or try to enable javascript in order see this document properly.
|
|
Comments
