"Петар Кочић
Јазавац пред судом
И своје најпопуларније дјело Кочић је написао у вријеме својих студентских дана у Бечу. Написао га је 1903. године, а објавио га у својој II књизи "С планине и испод планине" (Загреб, 1904). О томе како је настао "Јазавац" постоје занимљива свједочанства. На основу сјећања Кочићевог друга Симе Ераковића, М. Селимовић је изнио низ појединости у вези с тим. По Ераковићевом сјећању, једно вријеме Кочића се нигдје није могло пронаћи, а када га је--ипак открио у неком сиротињском стану на периферији, Кочићево расположење је силно одударало од запуштености његова изгледа и нереда који га је окруживао. "Био је ведар. Ухватио је Ераковића за руку и гледао га смешећи се. "За ноћ сам написао, за једну ноћ!" А после дужег уздаха рекао је: "То је прича о Давиду Штрпцу што тужи проклетог јазавца у оном нашем несретном крају." (М. Селимовић: Како је створен Кочићев "Јазавац пред судом", Време, ХХI/1941. бр. 6858, стр. 13) У првој верзији "Јазавац" је био написан у облику приповијетке. Кочић га је читао 28. новембра 1903. године у српском академском друштву "Зора" у Бечу, уз бурну политичку дискусију у вези са Кочићевим инвективама не само против туђинске владе него и против компромисних склоности домаћих вођа аутономне борбе. (Видјети о том: В. Ћоровић: Јазавац пред судом у "Зори", Портрети дела, Београд 1920, стр. 131-138) Као што је познато, и Давид Штрбац је у стварном животу постојао. О њему М. Карановић пише: "Прошао сам изнад Давидове крчевине, која се зове: Ни Давидова, ни царска, ни спахијска, и у којој је Давид ухватио јазавца и одвео у суд. На једном гробљу на вису, под ретком трешања, показаше ми гроб Давида Штрпца са преваљеном крстачом. Ниже гробља у пристранку је његова кућа, покривена кровином..." (Споменица Петра Кочића, 1928, стр. 19) Давид, који је живио од 1836. до 1906. био је, наводно, "исти онакав како га Кочић описује", а "ни догађај с јазавцем није измишљен јер је Давид уистину доносио јазавца у суд, да га тужи за поједене кукурузе, па га је, правећи се луцкаст и наиван, пустио у судници". (Видјети: Т. Крушевац: Петар Кочић, Сарајево, 1951, стр. 86) Давид Штрбац се појављује већ у првој Кочићевој приповијеци, у "Туби", а затим и у "Мејдану Симеуна Ђака", "Тавновању" и у "Суданији". ___ Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као бог, а презрен и гладан као пас.
П. Кочић Чиста, свијетла судница. По зидовима висе слике великих личности. На десној страни од врата, крај прозора, сто, на лијевој такође сто. На столовима протоколи и некакве дебеле књижурине. ДАВИД (мален, низак, сув као грана, лаган као перце. Лијева му је нога мало краћа од десне, те се гега кад иде. Очи му се свијетле и прелијевају као у мачке из мрака. Сав сијед, преко педесет година. Мијења глас. Умије заплакати као мало дијете, залајати као пашче, а закукуријекати као пијетао. Често пута удари згодно рукама о бедре као пијетао крилима и закукуријече те превари пијетлове, па се прије времена раскукуријечу по селу. Зато га руже помлађе жене. Претвара се и да је стидљив. Не вјерујте му. Улазећи у судницу, крсти се и држи јазавца свезана у врећи. У јазавца вири само њушка из вреће):?Добар дан, главати господини! СУДАЦ (на десној страни крај прозора, загњурио главу у књигу, па нешто мрмља). ПИСАРЧИЋ (на лијевој страни, погнуо се по столу, па брзо и оштро пише). ДАВИД: Добар дан, главати, царски господини!... Е, чекај, блентави Давиде! Што си посрљо ко прасе у сурутку? Зар не видиш да господини имају посла? Ослони се на зид, па мало причекај. (Јазавцу)?А ти, лопове један, дошо си ђе треба! Истина бог, вође нема куруза, али има нешто друго, јазо. Има палиграпа, дупли, кабасти палиграпа, јазо! Јадна ли ти и прежалосна мајка твоја! Зар изјести читаву њиву кукуруза, па не засладити с палиграпом, е то би било богу плакати! СУДАЦ: Ко је то? ! ДАВИД: Добар дан, главати и велевлажни царски господини! Слуга сам препокорна!... Ама, каква је ово кућа ђе се ни бог не прима? СУДАЦ: Шути, марво једна! ДАВИД: Шути, марво једна! То је лако рећи. Ето и ја велим. Ама, то није у најмању руку у реду да рече један, рећемо каз'ти, царски службеник. СУДАЦ: Ти ћеш мене зар учити? ДАВИД: Не до бог! То не би мого ни у сну сањати. Здраво свано, господине? СУДАЦ: Ти да се са мном рукујеш и здравиш? ! ДАВИД: Здраво смо, вала богу! Како си ти, како је госпоја? Је л она здраво? СУДАЦ: Да теби не фали што? Јеси ли ти потпуно здрав? ДАВИД: И ми смо, вала богу, сви здраво и мирно, а теби вала који се ти распитујеш за ме, и за ме и за моју вамилију. (Окреће се Писарчићу)? Јеси ли ти здраво свано, дијете? СУДАЦ: Ама, шта је теби, будало? Оклен си? Како се зовеш?
ДАВИД: Ја се зовем, славни суде, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а земља, мислим главати господине, да ће бити Босна. Кућна ми је лумера 17. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље. СУДАЦ: Добро, добро, Давиде. Видим да знаш ред. А шта ти је то у тој... Но, како се то зове? ДАВИД: Врећа! Врећа се ово зове, а ово у врећи, ово се јазавац зове. СУДАЦ: Јазавац! Шта ћеш с јазавцем овдје? ДАВИД: Тужим га славном суду јер ми је изио читаву њиву куруза. Тужим га и тужићу га што се даље и теже море! СУДАЦ: О-хо, људи, људи! Што још човјек неће доживјети у овој будаластој Босни! Јазавца тужити! Е, ово је права будала, будала над будалама. Ама, откуд ти је дошло у главу да јазавца тужиш? ДАВИД: Откуд ми је, велиш, дошло у главу да јазавца тужим? Није ниоткуд, већ знам данашњи ред и закон. Зар ти, болан, мислиш, да ја не знам да овај ваш цар има за свашто закон? Зна то Давид, зна. Немој мислити да не зна! У свашто се он помало разбира и увијек зна шта је по закону а шта јопе није. СУДАЦ: Добро је то и лијепо све, Давиде, али јазавца тужити! То... то... ДАВИД: Ти мислиш, главати господине, ђе сам ја рођен за турског суда да не знам данашњег реда. Знам ја данашњи ред, знам. Истинабог, млого сам се и промучио док сам то све у глави уредио и, рећемо каз'ти, средио... Шједнемо вако, ја и она моја бабетина, увече крај огњишта, па почнемо, штоно ви велите, штудијерати: ово је, жено, по закону, ово јопе није; ово би могло бити по 'вом палиграпу, ово јопе не би. И тако до неко доба ноћи штудијерамо. СУДАЦ: Баш тако штудијерате? ДАВИД: Да, дуго и много штудијерамо. СУДАЦ: Па зна ли ти баба што? ДАВИД: Моја је, велевлажни господине, па се бојим да ћеш помислити да је валим, а не валим је већ ти по правди кажем: да се почем турски земан поврати, она би могла са својом памети насред Бање Луке кадија бити. Ја велим: кадија. Какав кадија! На моју душу, да зна само још писати, могла би ти мирне душе рећи: "Устани са те царске столице, да ја народу правду дијелим!" Тако је то паметна и учевна жена! СУДАЦ: Баш тако учевна? ДАВИД: О, не питај, господине, то је чудо једно! Да ти се којом срећом, јутрос било оклен прикрасти, па да чујеш њезине памети и науке: "Ти идеш, вели, Давиде? " "Па видиш, жено, да сам пошо." "Како ти идеш суду? " "Па идем ко остали свијет, на двије ноге." "Добро, каже, ама јеси ли ти средио у глави како ћеш тог јолпаза тужити? " "Јесам. Тужићу га што се даље и теже море." "У који мислиш суд?" "Па ја млим, жено, у окружни, јер је штета велика." "Ето, бог те не убио!" врисну она ко да је нешто уједе за срце. "Увијек се валиш: ја ово, ја оно; паметан сам, учеван сам, знам закон! Јадна ти твоја наука и знање!" "Чекај, жено, научи ме,
слушаћу те. У који ти мислиш суд да би требало ићи? " "Најприје ајде доље у 'нај наш мали, сељачки суд, будало једна будаласта! Како би тражио суда преко суда? Знаш ли ти, болан, да би се замјерио царској господи? Најприје, велим ти, ајде у наш мали, сељачки суд, па ако га туј не осуде, онда, истом онда, ајде на округли суд. Ако и туј ништа не буде, одма се врати, па ћемо видити шта ћемо радити. Видим ја, вели, да ће то доћи и до самог цара." - "Ама, жено, оклен ти толика памет, крст ти твој љубим? !" чудим се ја, главати господине. "Па како ћеш одати чест царској господи? " пита ме и испитује ко поп на исповиједи. "Па казаћу: Помози бог, царски суци на Бањој Луци!" "Ето, ето, ето! О, јадна ти сам ја и чемерна с тобом! О, јадна сам ти ја и чемерна с тобом по сто пута!" стаде вриштати ко бијесна и чупати косе. "Слушај, бог те убио, како ћеш одати царској господи чест. Кад уђеш у наш мали, сељачки суд, викни: Добар дан, главати господини! А кад уђеш у велики, округли суд, дубоко се поклони..." "Нијесам ја, жено, млада, па да се поклањам. Шта је теби? Да ти нећеш прећерати с том твојом науком!" велим јој ја. "Шути, сунце те небеско спржило, кад ништа не знаш! Слушај: кад уђеш у округли суд, дубоко се поклони и одма, с врата, нако из дубљине подвикни: Добар дан велевлажни господини! А не би, вели, згорег било кад би у малом суду и једно и друго реко: Добар дан, главати и велевлажни господини! и додо: Слуга сам препокорна! Таки је данас ред, и тако се царским службеницима одаје чест." "Ама, жено, оклен ти толика памет и наука, постове ти твоје љубим!" запањио се ја од чуда. СУДАЦ: Богами, Давиде, баш ти је учевна жена. А гдје научи она толику науку? ДАВИД: Ђаво би је знао, главати господине! Дружи се млого с кнежевом женом, и иду тамо жандарској касарни, па ја не знам... Море бити да је научила од царски оружника и од књегиње, а књегиња је баш зорли, кабасто учевна жена. Кршна, наочита, млада ко кап, па је царски оружници од драгости на рукама носе, а све због њезине памети и науке! А моја стара шјела насред касарне, извалила се на царске душеке, па пије, пуши и прима науку. Боже мој, боже, чудне љепоте у вашег цара! Боже мој, боже, ала ви усрећисте нашу земљу! Свијет се лијепо умртвио од некаква добра, и милине, па једва дише. Свак весо, задовољан, свак пјева, само се пјесна ниђе не чује. Једини сам ја (плаче) незадовољан, јадан и чемеран. СУДАЦ: Шта ти је Давиде? Што плачеш? Шта је теби криво и неправо у овој земљи? ДАВИД: Није ми ништи криво на славни суд, већ на 'вог проклетог лопова, шјеме му се умело! (Туче јазавца по њушци). Дабогда ти, душманине и злотворе мој, вјешала омастио, ко што ћеш и' и омастити ако у 'вој земљи буде још имало правде и закона! СУДАЦ: Што га толико тучеш и кунеш? Шта ти је учинио? ДАВИД: Зар ти нијесам малоприје казо? ... Изволи, господине, да га повргнем на земљу? Тежак је ко млински камен, сапрела га моја крвава мука и сиротиња! Изволи, господине? СУДАЦ: Изволим, изволим, Давиде. Спусти га. ДАВИД: Како би било, главати господине, да га извадим из вреће, па да га привежем за 'ву једну ногу од астала, да видите мог злотвора и душманина, кости му у Зеници сагњиле! Изволи, велевлажни господине? СУДАЦ: Изволим де, привежи га...
ДАВИД (вади јазавца из вреће): Чувајте се, господини моји, јер, ако ми се измакне, зло ће бити. За рђаво, да опростите, мјесто јазавац лети. Чекај, лопове један, што се толико отимаш и копрцаш! Још сам ја снажан, иако сам се родио некако кад се први пут почела трећина од народа купити; још ја имам снаге и кувета, иако се већ двадесет година немам чим ни на Ускрс омрсити. Вала царевини, нашој премилостивој Земљаној влади и славном суду, што сам и ови мало снаге очуво! Вала им ђе чули и не чули!... Види га, господине, види како њуши шуште ли оклен курузи. О, небо те (удара га по њушци) убило! (врисне) Чувај те се, господини моји, измаче ми се! О, јадан ти сам што учини! (Јазавац се заоштрљио, накостријешио, па трчи кроз судницу. Сад полети једном прозору, сад другом; сад се затрчи под један сто, сад под други; сад опет полети вратима, с..."
|
You need to upgrade your Flash Player , or try to enable javascript in order see this document properly.
|
|
Comments
