"СИМО МАТАВУЉ – ПРИПОВЕТКЕ
Јован Деретић О Сими Матавуљу
Из књиге Јован Деретић: Кратка историја српске књижевности
Садржај: Гуске Чеврљино злочинство Пошљедњи витезови Краљица Све је у крви Преображења Сврзимантија У туђинству Богородица Тројеручица Снага без очију Ђукан Скакавац Људи и прилике у Гулину Ускрс Пилипа Врлете Водене силе Јако и Иванка Бошков пост Пијеро и Дзанза Амин Поварета
Пилипенда Нашљедство Ошкопац у Била Мрвица филозофије Кишовите ноћи Ркаћки патријарх Цар Дуклијан Гоба Мара Петљина цура Доктор Ивановић Откровење Напомена
Симо Матавуљ (1852-1908), Далматинац, родом из Шибеника, града који је, по његовим речима, имао "много чега сувишног, несувременог", много чега "што годи пјесничкој ћуди", упознао је, често се селећи, разне крајеве: далматинско приморје, родни Шибеник, Задар, где је завршио учитељску школу, унутрашњост Далмације, Загору, најпре у детињству као ђак у манастиру Крупи, а касније као учитељ, Боку Которску, као наставник италијанског језика у поморској школи у Херцег Новом, Црну Гору (од 1881), где је обављао разне дужности (професор гимназије, надзорник школа, васпитач кнежеве деце), и Србију (краће време 1887, а стално од 1889), у којој је живео најпре као професор гимназије а затим, пошто се оженио богатом удовицом, као слободан писац. Сви ти крајеви ушли су у његово књижевно дело. Иако је као приповедач почео прилично касно, готово у 30. години живота, Матавуљ је оставио обимом немало дело: око стотину приповедака, два романа, неколико списа мемоарског и путописног карактера, две драме, известан број књижевних огледа, више превода с француског и италијанског. У почетној фази његово дело обележено је фолклором. Био је изванредан усмени приповедач, који је умео забављати друштво смешним, понекад пикантним и голицавим причама. Живећи дуго по крајевима у којима се сачувао изворни народни језик, он је, како сам каже, "стекао необично познавање народне фразеологије и обиље синонима". Овим особинама, што га приближују другим нашим реалистима, придружиле су се друге, које га од њих одвајају: критичност, самодисциплина. Критичан према себи и свом раду, Матавуљ се стално као писац развијао и самоизграђивао. Није завршио велике школе, али је самостално читањем проширивао своја знања и био један од најобразованијих српских писаца свога доба. На његово књижевно формирање највећи су утицај имали италијански и француски прозаисти, посебно Мопасан. У његовом раду стално
су се бориле две супротне тежње његова уметничког темперамента: спонтани и необуздани приповедачки дух и смисао за меру, склад, економику композиције. Како је сазревао као писац, Матавуљ је све више настојао да дисциплинује своје примарне склоности, смисао за причање и хумор, да их обузда и подреди одређеним уметничким циљевима. Враћао се често већ објављеним радовима, поправљао их и прерађивао. Први његов роман, Ускок, постоји у три верзије (1886, 1892, 1902), а други, Бакоња фра-Брне, у две (188, 1892). Његов уметнички развој иде од спонтаног, фолклорно обојеног и уметнички недовољно организованог приповедања к модерној артистичкој прози, у којој ништа није остављено случају и импровизацији, него је сваки детаљ пажљиво пробран, одмерен и складно уграђен у органско јединство приповетке. Критика је пренагласила разлике међу регионалним тематским круговима унутар Матавуљевог дела, приморским, црногорским и београдским кругом, нарочито у вредносном погледу. Због тих разлика, ма колико да су оне значајне, не би требало да занемаримо друге које нису ништа мање важне: разлике између Матавуљевих радова из разних периода његова стваралаштва. Црногорске приповетке, настале на почетку његова рада, за време боравка на Цетињу, понекад по наруџби двора, оптерећене су романтиком, етнографизмом, тенденциозношћу и само у ређим случајевима представљају релативно успела остварења (Сеобе, Завођанка, Ново оружје). Од истих мана пати и роман из црногорске историје Ускок, романтична повест о Чеху бунтовнику, бегунцу у Црну Гору, и његовој трагичној љубави према Црногорки, прича у коју је унесена обилна етнографска и историјска грађа. Најпунију реалистичку слику Црне Горе дао је касније у незавршеној аутобиографији Биљешке једног писца, чији је највећи део посвећен ауторову боравку на Цетињу. Приповетке из приморског живота настале су највећим делом после пишчева пресељења у Београд, упоредо с београдским причама. Њима као и роману из далматинског живота Бакоња фра-Брне Матавуљ највише дугује свој глас великог писца и реалисте. Живот далматинског човека, у Приморју и Загорју у којем се сукобљавају ведра животна радост и дубока туга, суровост и нека питома човечност, религија и сујеверје, хумор и поезија, приказао је не само с одличним познавањем него и с дубоким осећањем и симпатијом. Ни овде се није одмах ослободио неких својих ранијих недостатака, етнографизма, пренаглашене дескриптивности, неизграђености композиције, али у њима има у изобиљу онога чега нема у црногорским приповеткама: хумора, атмосфере у сликању средине, снажних, животних ликова. Неколико, махом дужих приповедака из Приморја (Пошљедњи витезови, Нови свијет у старом Розопеку, Сврзимантија и др.), заједно с романом Бакоња фра-Брне, најзначајнија су остварења средњег периода Матавуљева рада (крај 80-тих и 90-те године). Замишљен као приповетка, Бакоња фра-Брне у току израде прерастао је у хумористички роман новелистичке композиције и широког реалистичког плана, у ком је око приче о животном путу једног фратра, о његовом "ђаковању и постригу", развијена слика стварности у католичком самостану и сеоског живота око њега; он је обухватио, по речима пишчевим, "цио живот далматински, све сталеже и народ обију вјера". Реализам, снажно осећање животне радости, Матавуљев медитерански смех, који није нигде тако спонтан, разигран и гласан, чине овај роман једним од најбољих дела наше реалистичке прозе. Највеће мајсторство у композицији и изразу Матавуљ је постигао у кратким причама из последњег периода свог рада. То су најпре четири далматинске приповетке: Поварета, Пилипенда, Ошкопац и Била и Нашљедство, класичне по својој дубини, једноставности и унутарњем складу, заједно с Бакоњом његова најзначајнија остварења. Њима се приближују остале далматинске приповетке из тог периода као и најбоље међу београдским причама (Фронташ, Поп Агатон, Аранђелов удес, Наумова слутња, Београдска деца и др.), којима је критика тек у последње време поклонила пуну пажњу. Матавуљ је био најмање оптерећен предрасудама других реалиста. Иако је најрађе и с највише љубави писао о малом човеку, о људима из народа, он им је прилазио без илузија и
сентименталности. Није патио ни од носталгије за добрим старим временима. У "старом Розопеку" победу не односи стари него "нови свијет". Од свих својих савременика најближи модерном европском реализму, он је у најбољим тренуцима давао дела слободна од моралистичких, педагошких и критичких тенденција, чији је једини циљ био истина о животу и уметност. Матавуљ је класик наше реалистичке прозе, заједно с Лазаревићем њен највећи уметник речи, "мајстор приповедач", како га је назвао Иво Андрић.
Симо Матавуљ Приповетке
Гуске
- Ето Јовановијех гусака у авлији! - повика један дјетић у тријему варошке болнице у Х. На тај абер десетак што мушкијех што женскијех глава помоли се на прозорима приземног спрата. Бјеше то служинчад. - Господин Стево! господин Стево! - стадоше викати. Болнички економ Стево Ражњатовић и уза њ главни болничар Нико Пиштета указаше се на једном горњем прозору. - Чујемо, чујемо и видимо све! - одговори дебелим гласом економ. - Платиће онај чије су, не бој се! - дода пискавијем гласом Нико. Не могу мимоићи ту двојицу а да вам не кажем каква су обличја. У Ника двије ноге двије шипке, двије руке двије шипке, труп му као у другога човјека стегно, врат му као конац, а глава као кртола; очи му упале, нос и брада шиљасти. Па и зову га Шиљак. Економа у очи зову Шишо (стога што је шишкаст), а за леђима Гуде, јер не само дебљином, него и турином наликује крмку. Не досиже главом до рамена Шиљку, али би могао плећима заклонити два Шиљка. Трбушине као у фратра, врата задригла, главе као највећа тиква мисирача. - Е, гледај ти безобразлука! - гунђаше Гуде. А збиља би гушчи безобразлук - ако ћемо право. Дошетало их читаво јато, па уђоше рахат у "фину" авлију, на онај '"фини" морски пијесак, којим је засута. Иза авлијскијех врата бјеше једна ониска каменица пуна воде. На што та каменица и вода у њој - бог би знао! А гуске као гуске, намирисале воду, па дошетале широком џадом што доводи од вароши к болници. Да речемо истина је да у Х - као и по осталим далматинским варошима - нема живе воде, него се
капавица у бунарима чува, као уље; то је истина, ал' то не оправдава гуске, које би требале да знају да то није вода Јованова и да оне не смију улазити у туђу авлију ни кроз отворена врата. Али њима ни бригеша за све те разлоге, но пошто мало загагорише око каменице, скочи једна на окрајак, пак се по тенану спусти у воду, па загњури и одиже главу - чисто ћејфи. - Види безобразлука! - чуло се са прозора, а нико да се макне него се сви укочањили. Кад изађе гуска, друга је замијени, јер двије не могаху једанак стати, оне договорно и складно чекаху реда. - Да пошљемо по господ'на? - запита Шиљак. - А што да узнемирујемо господ'на! - рече Гуде.- Сад је тек 8 ура, а ти знаш да он спава до 9 ... Па и не треба га! Видимо сви шта се овдје ради, а д' ако се узвјерује ов'ликим свједоцима! Глас му је мало дрхтао. - Ако ћете, ја ћу часком потрчати до пазара к зовнути потештата (кмета). Он је тамо, Сијено купује! - рече онај дјетић што најпрви абер даде. Слуге промолише добро главе да виде шта ће одлучити господин економ. Он поче важним изгледом да суче брке, али утолико оне двије гуске што се окупаше стадоше шетукати по авлији. - Бота ми ће сад у купус! - закријешта Шиљак весело. Ка те ријечи сви погледи слетјеше опет у авлију. - У купус, у купус! - завика служинчад. Гуске одигоше главе. - У купус! - викаху с прозора. Оне тек по трећи пут разумјеше, те потекоше весело гачући тамо гдје се иза прошћа зелењаху главице (управо: главурде) купуса. Остале гуске оставише каменицу, па се учас стекоше око купуса. Гуде поблијеђе, Шиљак се зацрвени. - Нема ту друге, но 'ватајте их! - викнуше та два главара. А млађи потекоше као горопадни, те је тутањ стао у тријему као да је војска у кућу јуришала, - боницима на здравље! С капије пак полегушке потрчаше па као јастребови падоше на свој плијен. У тај исти мах жена једна отвараше прозор на најкрајњој кући у вароши, а најближој болници. Она како чу гакање, лепетање и вику слушчади, досјети се шта је, па, нагло затворивши прозор, пође из одаје. - Шта је, Милице? Куд хиташ? - запита је домаћин, који се чешљаше. - Идем да видим је ли Илинка давала што живоме! - одговори она мало збуњена. Јован - онај исти чије бјеху гуске - не опази то, но пошто се нагледи, натаче црвену капицу, па отиде у другу собу. У тој другој соби бјеше на средини трпеза; двоје нејаке мушке дјеце, као
двије јабуке, сједијаху за столом, а пред њима бјеху двије празне здјелице, а филџанић је чекао њега. На дувару бјеше низ икона, пред којима гораше кандило. Јован опрезно скиде капицу да не ..."
|
You need to upgrade your Flash Player , or try to enable javascript in order see this document properly.
|
|
Comments
