"Српске народне приповијетке
Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић.
[Делови које не садржи издање: "Српске народне приповијетке. У Бечу, 1853"] Друго умножено издање. у Бечу у наклади Ане удовице В. С. Караџића 1870.
Садржај
Додатак Српске народне приповијетке 1. Баш Челик. 2. Ћела. 3. Гвозден човјек. 4. Кум риба. 5. Царичина снаха овца. 6. Вилина гора. 7. Тица дјевојка. 8. Цар хтио кћер да узме. 9. Три прстена. 10. Опет зла свекрва. 11. У лажи су кратке ноге. 12. Јарац живодерац. 13. Добра дјела не пропадају. 14. Царева кћи и свињарче. 15. Сунчарева мајка. 16. Лијек од мађија. 17. Биберче. 18. Царев зет и крилата баба.
19. Свети Сава и ђаво. Шаљиве приче 1. Пијесак и свети Петар. 2. Ко је то? – Никола! 3. Мој је предњак. 4. Зет и пуница. 5. За што су простаци сиромаси. 6. Поп и парохијани. 7. Оклад шта је најбјеље 8. Љениви слијепац. 9. Зет у пуницама. 10. Сељанин и господар. 11. Сељани купују памет 12. Крепао котао 13. Вина мијех и његова пјесма. 14. Циганин и властелин. 15. Кафа и њезино црнило. 16. Кудров и кусов. 17. Кад се арчи нек се арчи 18. Жеђа и вино. 19. Утопио се поп што није руку дао 20. Зла жена сачувала мужа. 21. За што се свети Игњатије зове Богоносац. 22. Боник и болест. 23. Грјешник и луди исповједник. 24. Кум и његова прасица. 25. Капа и сват. 26. Слово иже, али сирца ниже. 27. Ђаволска сланина. 28. Еро с онога свијета. 29. Шта је најгоре на свијету, или Пијан Србин и гладан Турчин. 30. Еро и Турчин. 31. Еро и кадија. 32. Хоће воденичар у војску. 33. Бекри-Мујо. 34. Циганче, па циганче! 35. Несретнику се не може помоћи. 36. Млада и Циганин. 37. Како се Краљевић Марко јунаштву научио. 38. Ко није добро свезао? 39. Како се медвјед преварио. 40. А шта ти је? 41. Како Циганин научи коња гладовати.
Додатак
У овоме додатку наштампане су оне приповијетке и шаљиве мале приче, за које је Вук у предговору првога издања ове књиге казао да их има још за једну овакву књижицу, и свакоме ће јамачно мило бити да их овдје има заједно са онијем приповијеткама првога издања. И за ове се приповијетке мора казати да би оне много савршеније биле да их је Вук за живота свога сам на свијет издао, јер их је он хтио још нешто поправити и боље за штампу дотјерати, но кад то
не бјеше суђено нека их сваки ево прими овако наштампане како су се у рукопису нашле; па ако се у њима нађе што погрјешно, нека сваки опрости и помисли: да је боље што су се и овако наштампале него никако.
Српске народне приповијетке
1. Баш Челик.
Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје сестре даду за онога који први дође и запроси их. "Подајте" рече "тако не били проклети." Потом цар умре. Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра око двора сипа. У двору се поплашише и стану од страха дрктати. На један пут неко проговори "отворите, царевићи, врата". На то вели најстарији син царев: "Не отварајте!" Средњи рече: "Не отварајте нипошто." Али најмлађи рече: "Ја ћу да отворим врата" па скочи и врата отвори. Како врата отвори, нешто уђе у двор од чега нијесу могли виђети друго ништа осим ватре да сипа, па проговара: "Ја сам дошао да вам просим сестру најстарију, и то сад овај час да је водим, јер ја не чекам, нити ћу више доћи да је просим, па ми сад одговор дајте, или је дате или не дате, хоћу да знам." Вели најстарији брат: "Ја је не дам. Како ћу је дати, кад не знам шта си и од куда си ноћас дошао, хоћеш одмах да је водиш, па не знам ни ђе би ишао сестри у походе." Средњи вели: "Ја не дам сестре ноћас да се води." Али најмлађи вели: "Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате што је наш отац казао?" па сестру увати за руку и дајући је рече: "Нека ти је сретна и честита!" Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха, сева, грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође, и сјутра осване дан. Како сване, они одмах стану гледати, да л' има какога год трага, куд је она сила ишла од двора царског, али се ништа знати не море; нигдје никакога трага ни гласа. Друге ноћи у исто вријеме стане опет онака сила, хука и писка око двора царског, и неко почне на вратима говорити: "Отвор', царевићи, врата." Они се препану и отворе врата и неке силе страховите почну говорити: "Дајте ђевојку средњу сестру, ми смо дошли да је просимо." Вели најстарији брат: "Ја је не дам." Средњи вели: "Ја не дам сестре наше." Али најмлађи вели: "Ја је дам; зар не знате више што је отац наш рекао?" па узме сестру за руку и дајући је рече: "На, нека вам је сретна и честита!" И она сила с ђевојком отиде. Сјутра дан како сване, отиду браћа око двора и даље, па траже трага да л' се штогођ знати може, куд је она сила отишла, али ништа на овом свијету није се могло дознати као да није ни долазила. Треће ноћи у оно исто доба опет се затресе из темеља двор од велике силе и тутњаве, и неки глас повиче: "Отвори врата!" Цареви синови скоче и отворе врата, уђе нека сила па повиче: "Дођосмо да просимо вашу најмлађу сестру." Старији и средњи брат повичу: "Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати, куд је дајемо и за кога је дајемо, да је моремо походити као сестру своју." На то рече брат најмлађи: "Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било." Па ђевојку за руку, говорећи: "На, води је, па нека ти је сретна и весела!" а она сила оног часа отиде с великом хуком. Кад сјутра дан сване, браћа се врло забрину што се учини с њиховијем сестрама. Пошто прође доста времена, стану се браћа један пут међу собом разговарати: "Мили Боже, да чуда великога? шта се учини с нашијем сестрама кад не знадосмо ни трага ни гласа, куд одоше и за кога се удадоше. Најпослије један другоме рече: "Да идемо сестре наше потражити." И одмах стану се опремати сва три брата, узму новаца за пута, па пођу тражити сестре своје. Тако путујући заиђу у једну планину и цијели дан путоваше. Кад се мрак увати, они се договоре да им треба воду имати ђе буду законачили, па то и учине; дођу једном језеру па ту конак учине и седу вечерати. Кад почну лијегати да спавају, онда рече најстарији брат: "Ви спавајте, а ја ћу стражу чувати." Тако они два млађи брата заспе а најстарији остане стражу чувати. Кад буде неко доба ноћи, заљуља се језеро, он се јако препане, кад види да нешто од средине иде управо њему: то је била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њег учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у џеп остави, трупину и главу баци у воду натраг. У том сване; али браћа јоште спавају, ништа нијесу знали шта је најстарији брат учинио. Он их пробуди а не каже
им ништа, отале се подигну и стану путовати даље. Кад се мрак почне приближавати, стану они једнако говорити да треба ђегођ близу воде заноћити, и сами се уплаше, јер су заишли у неке опаке планине; дођу једноме малом језеру, ту реку ноћити; наложе ватру и што су имали вечерају, потом почну да легну спавати. Тада вели онај средњи брат: "Ви спавајте, ја ћу ноћас чувати стражу." Они два заспе а он остане да чува стражу. Уједанпут брчак удари из језера, кад имаш шта и виђети! аждаха са двије главе, па јуриш, да их сва три прождере; али он скочи и повади нож, дочека аждаху и одсијече јој главе обадвије; потом одсијече уши и себи их у џеп остави, а остало баци у језеро. Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре. Кад се сване, онда средњи брат повиче: "Устајте, браћо! свануло се" а они одмах скоче, опреме се и пођу даље путовати, ама нијесу знали ни ђе су ни у којој земљи. Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану Богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше. Најпослије дођу порано опет код једног великог језера, и договоре се да даље не путују, него ту код језера да преноће, "јер" веле "може бити, ако даље одемо, да воде не нађемо ђе би могли заноћити" па тако ту и остану. Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати. Онда најмлађи брат рече: "Спавајте вас двоје, ноћас ћу ја стражу чувати", те такој оно двојица легну и заспе, а најмлађи најбоље гледаше око себе и често на језеро очи обраћаше: прође неко доба ноћи, док се све језеро стаде љуљати, пљусак од језера удари по ватри и загаси је половину, он потегне сабљу па стане до саме ватре, ал' ето се помоли аждаха са три главе, па на браћу јуриши, да их сва три прождере. Но најмлађи брат буде јуначка срца, не буди браћу своју, него срете аждаху па је удари трипут и све три јој главе одсијече, потом одмах уши одсијече и остави их себи у џеп, а трупину баци у језеро. Док је он то чинио, ватра се од оног великог пљуска угасила са свијем. Онда он не имајући чим ватру зажећи а браћу ае хотећи будити, пође мало у пустињу, не би л' штогођ виђети могао, али нигдје ништа. Најпослије попне се на једно дрво високо, па кад изађе у врх дрвета, погледа на све стране не би л' штогођ виђети могао; гледајући тако дуго опази ватру да се сјаји, па му се учини то близу, скине се са дрвета, па пође да ватру донесе и код браће наложи. Тако је дуго ишао, све му се чинило близу, кад на једанпут дође у једну пећину, у пећини гори велика ватра и ту има девет дивова, па натакли два чоека те их пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика пуна исјеченијех људи. Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд камо. Онда повиче: "Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно." Они га добро дочекају и реку му: "Бог ти помогао, кад си нам друг." Он одговори: "Ваш довијека остајем и за вас ћу мој живот дати." "Хе" веле "кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?" Одговори царевић: "Хоћу, штогођ ви радите, то ћу и ја радити." "Е вала, добро кад је тако, сједи" па сви посједају око ватре, скину ону оранију, поваде онда месо па почну јести. Шњима и царевић једе, ама им очи завараје па баца месо преко себе, тако и печење поједу све; па онда рекоше: "Хајде да идемо у лов, јер сјутра треба јести." Отале пођу сви девет и царевић десети. "Хајде" веле му "овдје има један град и у њему цар сједи, отале се ми ранимо већ има томе више година." Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: "хајде" веле "ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци је у град, а врх јој задржи: код себе, да се скинем о низ њу доле у град." Он се попење па онда рече њима: "Ја не знам што ћу, нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћу је претурити." Један се од дивова испење, увати за врх од јеле и претури је у град а врх јој задржи код себе. Кад се он тако намјести, онда царев син тргне сабљу па га дохвати по врату те му одсјече главу, а див пане у град унутра, онда он рече: "Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спуштим." Они не знајући што је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њи све по врату, док све девет посијече па се скине низ јелу, и полако сиђе доле у град, онда пође по граду унакрст, али никог жи..."
|
You need to upgrade your Flash Player , or try to enable javascript in order see this document properly.
|
|
Comments
